Vreme maškara

U subotu ujutru, 17. februara, u centru Ljubljane čuje se muzika i buka sa svih strana. Sve vrvi od ljudi, šareni se od maski. Deca trče naokolo, jedu se krofne. Praznuje se jedan veseo praznik – Pust

Negde oko podne ljudi – uglavnom namaskirana deca i njihovi roditelji, skupljaju se oko Prešernovog Trga i čekaju defile različitih maski. Tako smo videli decu - cvetiće, žonglere i bljuvače vatre, a najzanimljiviji su bili „Kurenti“, obučeni u ovčiju kožu, sa velikim zvonima. Oni skaču naokolo, prave buku i plaše ljude. Njihova uloga je da budu što strašniji, kako bi oterali zimu. A kako se u stare, paganske običaje uglavnom uplete i neki novi element – tako smo videli Kurente kako jure, iz stolice u kojoj je sedeo, čoveka sa maskom Buša.

Uveče se u Ljubljani po klubovima prave maskenbalske žurke.

Pust je običaj koga znaju mnogi narodi u svetu. Njegova prvobitna namena je bila da oni koji ga praznuju pomenu pretke i mole svoje bogove za dobru godinu. Na pust su ljudi terali zimu i prizivali proleće. Za odganjanje zime služile su strašne maske, trebalo je da budu što ružnije kako bi se zima od njih uplašila. Takve maske su se zvale „kurenti“, a tako se nazivaju i ljudi koji ih nose. Ovaj praznik slavio se po celoj Sloveniji. Na „pustni torek“ (pustni utorak) maškare, odnosno namaskirana deca, išla su od kuće do kuće, a kao darove dobijali su jaja, kobasice, slatkiše, krofne...

Običaj sa kurentima, Slovenci su nasledili još iz grčke mitologije. Starogrčki kurenti (gr. Kouretes) su malog Zevsa u rupi skrivali od oca Kronosa. Kronosu je bilo proreknuto da će ga naslediti najmlađi sin, zato je hteo da ga proždere.
U svom prvobitnom obliku Kurent je predstavljao nešto natprirodno. Kao demon se borio protiv zime i prizivao proleće. Magijom divljeg plesa i buke je pokušavao da se bori protiv prirodnih zakonitosti. Kurent je svoju ulogu imao kod slovenskih naroda. Nalazimo ga u hrišćanskoj mitologiji kao veselog seljaka koga su ljudi voleli, i smatrali da njegove moći potiču od meseca. Kurent se pominje u različitim događajima i pričama. Knjiga bajki iz 1930. godine Jakoba Klemina, opisuje strašno lice Kurenta – dug, isplaženi, crveni jezik, a iz kape mu vire rogove na čijim vrhovima se nalazi guščje pero.
(old_image)
Sa takvom kapom Kurent izgleda kao da je iz pakla pobegao. Još iz daleka se čuje, jer na leđima ima prišivena zvonca. Na sebi ima ovčiju kožu. Tako namaskiran on skače, zvoni i pravi buku kao da bi se sa samim đavolom borio!

Među većom skupinom kurenta uvek se nađe i „vrag“. Obučen je u crno. Oko tela ima kobasice koje je dobio od gospodara. Pošto je spretniji od kurenta, pomaže mu oko stvari koje ovaj sam ne bi mogao. Njegova uloga je da plaši decu. Za odbranu ima vile.

Laufariji u Cerknem (Cerkno je mesto u Sloveniji) je pustni običaj koji po mišljenju stručnjaka, ima korene još iz paganskih obreda. Pisane građe o njenom nastanku i poreklu ne postoji, zna se samo iz usmene tradicije. Zbog raznih razloga, običaj nije živeo od Prvog svetskog rata do 1955. godine. Tada su dečaci, na zahtev slovenačkog etnologa dr Nika Kurea, počeli sa obnovom zaboravljenog običaja. Posle dugo vremena, Laufarija je zaživela 1956. godine, i u Sloveniji kao takva, postoji i sada.
Ono što je zanimljivo jeste da svaki „laufar“ nosi „larfo“ – masku, koja zajedno sa odelom i ponašanjem predstavlja određeni lik, koji simbolizuje ljudske mane ili slabosti, a može da pokazuje i specifični socijalni sloj ili bilo koju krajnost u nečemu. Ukratko – ismevaju se ljudske slabosti, mane i strahovi.

Bela nedelja

Izgleda da je ove godine februar - mesec karnevala (lat. Carne vale – zbogom meso). Tako je i kod nas – počele su poklade, koje se po Beloj nedelji zovu Bele poklade. Ovaj vid tradicije je u našem vremenu poprimio oblik male karnevalske svetkovine, ne svodeći se samo na imitiranje povorki koje su nekada prolazile mestima Srbije.

(old_image)Bela nedelja je bila poslednja sedmica pred veliki ili uskršnji post, pa su se u skladu s tim kretale obredne povorke, često ustaljenih ličnosti i uloga, kao što su: mladoženja, mlada, baba, sveštenik, „komendijaši“ koji zbijaju razne šale, kao i „šiljkani“ koji su se prepoznavali po prevrnutim kožusima koje su oblačili. Završni dan Bele nedelje su Bele poklade koje su predstavljale vrhunac zabave i razonode, protkane šalom, glumovanjem i pesmom. Tada su se kretale maskirane povorke, koje su bile prave glumačke družine i koje su, izvodeći razne zgode, uveseljavale ukućane, a za nagradu dobijale poklone. U mnogim zemljama i gradovima Evrope dani na prelasku iz zime u proleće obeleženi su raznim narodnim svetkovinama, koje su praćene maskirnim povorkama, scenskim igrama, gozbama i pre svega, smehom! Smeh sve leči i obnavlja, krepi i snaži i sprema čoveka da sa prolećem, sa novim dobom, sve lakše prebrodi i okrene se budućnosti koju želi da vidi lepšom, plodnijom i srećnijom!

Naš mini karneval se ne bi mogao zamisliti bez maski. Da bi postala zabavni predmet maska je morala da pređe dug put. Težnja za prerušavanjem i menjanjem vlastitog identiteta u određenom periodu i određenim životnim situacijama ostala je do naših dana jedna od karakteristika obredne prakse gotovo svih etničkih zajednica.

U pokladama, maškarama i karnevalima maske se ponašaju shodno onome što kriju ili otkrivaju, karikiraju, preuveličavaju ili čemu se izruguju. Ponašaju se u skladu sa svojom ulogom.

Nesumnjivo je da većina naroda ima svoje mini karnevale. Na žalost, kod nas, on se ne slavi javno i veselo. Bila bi to odlična zanimacija za najmlađe i njihove roditelje koji se maskiraju. A i za one „između“ za koje se uveče prave razne, tematske žurke na kojima su obavezne maske. Dok i mi ne dobijemo svoj karneval, pripremite jaja, slatkiše ili novac za namaskirane klince iz komšiluka: „Rodi baba jare, dajte malo pare...“.

Nada Veljković