Put za Gvantanamo

Pa i ne morate da idete u bioskop kako biste videli još jedan poludokumentarac, što bi narod rekao, nit je vino, nit je voda

„Put za Gvantanamo“ prikazan na ovogodišnjem FEST- u u režiji Majlka Vinterbotoma (Michael Winterbottom) i Meta Vajtkrosa (Mat Whitecross) u silnoj želji da, na što pravedniji način, predstavi sukob islamskog i zapadnog sveta, upao je u sve zamke CNN-a,  BBC-a ili SKY televizije. Priča o naivnim mladim muslimanskim Britancima, koji krenu na venčanje svog prijatelja u Pakistan, i pored sve težine i ozbiljnosti teme, nudi jedno bledo i osrednje ostvarenje. Još jednom ćete se upoznati s nepočinstvima američke vojske u bazi Gvantanamo na Kubi, navijati za slabije, pa bili oni i sledbenici Osame bin Ladena, saznati da je ovaj svet „prokleto mesto“, i sigurno na kraju reći - „idioti, ali šta da se radi“. 

Kad stignu u Pakistan, umesto na venčanje, mladići željni avanture, odjednom odluče da odu u Avganistan. Oni reperi, konzumeti fast food-a, kompjuterskih igrica, došljaci iz Ujedinjenog kraljevstva gde ljudi umiru od holesterola, u viđenju tima Vinterbotom/Vajtkros odlaze u Avganistan da bi kušali ogromne somune, koji se navodno prave samo u Avganistanu? 

Rediteljski hir ili šupljina u scenariju, tek nisu do kraja jasni porivi koji su grupu mladih britanskih državljana vukli u zemlju iz koje svi beže. 

Film ispresecan dokumentarnim kadrovima, vestima onih koji kreiraju medijsku sliku sveta, i stalnom naracijom glavnih aktera, koji su tu očigledno u funkciji "grčkog hora" – da objasne publici šta će videti ili šta su videli. „Put za Gvantanamo“ upada lako u zamku inscenacije. 

Igrani deo filma deluje, i pored scena koje nisu baš za one s tanjim nervima, kao iscenirani deo jednog pristojnog dokumentarnog rada. I teško da ćete i pored zanimljive priče, koja će vam gotovo na epski način predstaviti ljudsku bol, patnju, hrabrost, odanost, prijateljstvo videti nešto više od intrigantnog ostvarenja koje se ne može okarakterisati ni kao dokumentarac, ni kao igrani film. Vidi se da je Vinterbotom često radio za televiziju. Po neki zanimljiv detalj, u vidu natpisa na engleskom jeziku na razrušenim prodavnicama, tek da se vidi da je Avganistan i pre američke okupacije ili ako više volite „mirovne misije“ bio mesto koje nije uteklo „američkom načinu života“. Ostvarenje koje nudi dosta otvorenih pitanja i još jedno „filmsko žitije“ ljudskog stradanja i nastrane humanosti, ali bez dubljeg poniranja u problematiku. Dovoljno za Srebrnog medveda za najbolju režiju na prošlogodišnjem festivalu u Berlinu. 

Vest da  u Bagdadu ili Kabulu svakodnevno gine na desetine ljudi, nažalost, nije više vest. Za publiku koja svaki dan konzumira nesreće iz novina ili televizije, samo još jedno ostvarenje u nizu, koje se lako može prekinuti reklamom za "Koka-kolu".

Danijela Tadić