Idemo na Everest

Ekspedicija „Everest 2007“ krenula je 31. marta sa aerodroma "Nikola Tesla" sa samo jednim ciljem, da osvoji „Krov sveta“. Poduhvat članova Extreme Summit team-a u nacionalnoj ekspediciji na najviši vrh na svetu biće izveden u predmonsunskoj sezoni od 31. marta do 4. juna. Ekspediciju predvodi naš najuspešniji alpinista Dragan Jaćimović, prvi čovek iz Srbije koji je osvojio najviši vrh na svetu Mont Everest.

Dragan Jaćimović se alpinizmom i planinarenjem bavi već 20 godina. Kao alpinista osvojio je sledeće vrhove: Kalapatar (5545 mnv); Aconcagua (6962 mnv); Mont Blanc (4807mnv); Mont Elbrus (5642 m); Island peak (6189m); Lobuche East (6119m); Cho-Oyu (8201 mnv); Ama Dablam (6956 mnv); Mt. Everest (8848 mnv). Kako Dragan kaže, za visinske pripreme preko 8000 metara čovek se sprema čitav život, dok kondicione pripreme traju oko šest meseci. Ekspedicija broji devet članova, a sa sobom nose od dve do tri tone opreme. Tu spada oprema za penjanje (ekspedicijska i lična), tehničke stvari (laptopovi, satelitski telefoni, stoni paneli za energiju..), šatori, vreće za spavanje, hrana i sve što je potrebno u baznom kampu.

Etnička grupa Šerpasi
Šerpasi su najpoznatije pleme u Nepalu. Prilagođeni tokom generacija na život na visini, postali su visinski nosači bez kojih ne može da se pokrene nijedna himalajska ekspedicija. Najbolji među njima nisu samo nosili, već su se penjali sve do samog vrha. Posle osvajanja Everesta za Šerpase je čuo ceo svet. Mnogi stranci greškom bilo kog nosača zovu Šerpas, međutim, oni su uvek bili vodeći penjači, kao i oni koji nose teške terete do visokih kampova.

“Etnička grupa Šerpasi nam se pridružuju u Katmanduu, i onda s njima krećemo na Tibet. Imamo četiri visinska Šerpasa koji su penjači i 10 članova pomoćnog osoblja koji nam služe do baznog kampa. Od poslednjeg visinskog kampa do vrha uvek se penje noću, jer je to najidealniji momenat kad nema vetra, a i da bi se u ranim jutarnjim časovima bilo na vrhu. Što se tiče hrane, isključivo se jede lokalna hrana, pirinač, krompir, testenina, piletina, jaja, govedina, supe i čorbe. Vrlo je bitno da se unese četiri do pet litara tečnosti dnevno, zbog izražene dehidracije”, objasnio nam je Dragan. (old_image)

Ceremonija koja se sprovodi pred odlazak na vrh se zove Cepuđa. Organizuje se u saradnji sa Šerpasima i jednim monahom iz budističkog manastira. Bez te ceremonije nema polaska na vrh, jer je to poštovanje planine. U simpatičnoj ceremoniji koja podrazumeva sedenje u krug pored kamene građevine "Čorten" na kojoj su zakačene zastave ekspedicija, svi učestvuju tako što daju svoju opremu da se blagosilja, što je hiljadugodišnja tradicija. Taj dan je neradan u kampu, dozvoljeno je druženje sa ostalim ekspedicijama, služi se keks i pije se napitak „Čanga“ – pirinčano vino.

Činjenice o Everestu
Mont Everest je najviša tačka na zemlji, nalazi se na visini od 8,848 metara iznad nivoa mora. Lociran na granici između Nepala i Kine, Everest je deo planinskog venca Himalaji. Tibetanci ovu planinu zovu Chomolungma, što znači ,,Majka univerzuma”. Mont Everest godišnje raste 0.5 centimetara što ga sada čini skoro 25 centimetara višim nego kada je prvi put zvanično osvojen 1953. godine.

Da bi se samo stiglo u podnožje Everesta potrebno je provesti sedam noći u različitim planinskim stanicama, kako bi se telo prilagodilo visinskoj razlici. Temperatura na vrhu iznosi oko minus 36 stepeni, a može da padne čak na minus 60 stepeni.

Džordž Malori i Sendi Irvin su poslednji put viđeni na pojasu u blizini vrha, davne 1924. godine. Da li su stigli do samog vrha ili ne, ostaje jedna od misterija Everesta. Prvo zabeleženo osvajanje Everesta bilo je 1953. godine, popeli su se Ser Edmund Hilari s Novog Zelanda i Tensing Norgej, pripadnik etničke grupe Šerpasi. Najstarija osoba koja se popela na Everest bio je 70-godišnji Juičiro Miura iz Japana, dok je najmlađa bila 15-godišnja Šerpas devojčica, Mingkipa.

(old_image)Rizici
- Od kada su počeli da se dokumentuju podaci dvadesetih godina prošlog veka, 203 osobe su poginule na planini. Godine 2006. desilo se 11 smrtnih slučajeva. Mnoga tela još uvek tamo počivaju, jer je izuzetno opasno i skoro nemoguće da se leševi prebace s planine.

- Opasnosti s kojima se planinari suočavaju uključuju lavine, pukotine, odron, led, snažan vetar brzine do 200 km/h, iznenadne oluje, temperature od minus 40 stepeni, gubitak telesne težine, dehidraciju i nedostatak kiseonika.

- Verovatnoća fatalne nesreće na Everestu je 80% veća tokom silaženja iako je ono fizički manje zahtevno.

- Najfatalnija pojedinačna sezona penjanja na Everest bila je 1996. godina, sa 15 smrtnih slučajeva, dok je10. maj 1996. bio najfatalniji dan u istoriji Everesta - osam osoba je poginulo nakon oluje u blizini vrha.

Visoka nadmorska visina i njen uticaj na ljudsko telo
Na vrhu Everesta vazduh je toliko redak da kerozin više nije zapaljiv, a helikopteri ne mogu da lete. Blizu vrha sunčano zračenje je okrutno. Planinari koji dišu otvorenih usta mogu da spale rubove usana, a dehidracija i glavobolje su česte. Na visini od 5.180 metara, telo počinje da samo sebe troši kao izvor energije. Lica se naduju tokom noći, posebno u predelu oko očiju. Kašljanje može da bude toliko jako da ljudi lome rebra. Dolazi do pucanja na prstima i jeziku. Spavanje postaje problem, a i dolazi do gubitka telesne težine.

Na velikim visinama ljudsko telo reaguje na nedostatak kiseonika, tako što proizvodi više crvenih krvnih zrnaca. Planinari svakim udahom apsorbuju više kiseonika, ali kako se njihova krv zgrušava, oni su izloženi duplo većem riziku da dožive srčani ili moždani udar ili celebralni edem – otok mozga koji prouzrokuje gubitak orijentacije, trenutno ludilo, pa čak i smrt.

Na visini od 7,925 m – nazvanoj “zona smrti”, vazduh ima samo 30 odsto kiseonika u odnosu na vazduh na morskoj visini i povećava se mogućnost za akutne planinske mučnine, glavobolje, gubitak vida, smrzotine, hipotermiju, ubrzano disanje i halucinacije. (old_image)

Zanimljivo je znati da planinari na vrhu Everesta udahnu 15 puta da bi se pomerili samo jedan korak. Na dan kada stignu na vrh, planinari mogu da potroše od 12.000 do 15.000 kalorija, što je deset puta više nego što telo troši tokom prosečnog dana.

Žena na krovu sveta
Žena s velikim potencijalom Dragana Rajblović dobila je šansu da se nađe u timu koji je krenuo put Mont Everesta. Njeno ime je, pored još 14 osoba, upisano u svetsku alpinističku listu, kao neko ko je popeo vrh preko 8.000 m.

Inače, Dragana radi u agenciji za knjigovodstvene usluge, a planinarenjem se bavi od srednje škole. Vremenom je počela da se bavi i speleologijom - ispitivanjem jama i pećina, a onda i alpinizmom. Njeno prvo iskustvo s većom visinombilo je na Kavkazu (5642 mnv), posle toga je išla na Island peak (6189 m) i Cho-Oyu (8201 mnv), gde je Dragan Aćimović odlučio da upravo ona bude član sledeće prave ekspedicije.

„Moram priznati da sam imala strah od neznanja, a ne od toga kako ću podneti visinu. Jedini problem tamo je kupanje. U baznom kampu na 5400 metara. možemo da se kupamo, jer nam Šerpasi postave jednu kabinu koja je od šatorskog krila koja se u toku dana kada je sunce, toliko ugreje da stvori efekat saune. Donese se veliki lavor zagrejane vode kojom se polivamo. Ali u visinskim kampovima nema kupanja, pa su mi jedino sredstvo za to vlažne maramice. Na prošloj ekspediciji mesec i po dana nisam prala kosu i nije uopšte bila ni prljava, ni masna ni ućebana“ – ispričala nam je Dragana, čija je porodica u početku bila malo zbunjena njenim hobijem, a sada malo plaču kad odlazi i malo plaču kad se vraća.

“Imaj viziju koja nije zaklonjena oblacima straha” - rekao je davno jedan indijanski poglavica.

Ekipa Nadlanu.com želi uspešno osvajanje Mont Everesta ovoj devetočlanoj ekspediciji i srećan povratak kući.

Tekst: Jelena Antonijević