Seoska idila u Knezu
Mala seoska idila, i to u srcu Beograda u Knez-Mihailovoj ulici
Uz starinski srpski razboj, opančiće, preslice, šarene pastirske torbice, luše i liciderska srca, Beograđani su načas odlutali u vremena kad se nije radilo na "crveno slovo" i nedeljom i kad se porodica obavezno okupljala na ručku. Povodom manifestacije Dani Beograda, na uglu Knez-Mihailove ulice i Kralja Petra, u okviru dana posvećenog istoriji, priređena je demonstracija starih zanata i kaligrafije.
Na mestu gde se Beograd najbolje vidi, kako je rekao pesnik Raša Popov, pored najstarije zgrade u Beogradu - "Grčke Kraljice", i u predsoblju Kalemegdana, okupio se neki zanimljiv svet, uglavnom mladi ljudi, đaci i studenti, bake i deke s unucima.
U improvizovanoj opančarskoj radionici starine Milovana Petrovića iz sela Brakjovac kod Loznice našlo se dosta znatiželjnika. Neko hoće da vidi šta to ovaj čovek radi, neko da se slika s opančarom Milovanom.
"Za opančara sam počeo da učim kad sam imao 13 godina. Bilo je to 1952. godine. Zanat sam učio kod majstora Slobodana Živojinovića Ćobe. Bio je to strog majstor. Najteže mi je bilo da štavim kožu. Smrad ogroman od telećih, kozjih, goveđih koža. Štavilo se u reci i to zimi, po ceo dan 20 do 30 koža, a nije mi bilo hladno. Meni ni sada nikad nije hladno", priča nam Milovan i sve zapitkuje u kojim će to "novinama da se nađe".
Kaže da je kasnije, kad su cipele zamenile opanke, izučio i obućarski zanat i da oba zanata, i pored toga što su ponekad težak i nezahvalan posao, voli. "Da ih ne volim, ne bih ih učio", jasan je Milovan.
Opanci koje Milovan pravi sada nose članovi folklornih društava, a nekad su se nosili o svečanim prilikam - za slavu, svadbu, veći praznik, dok su opanci od svinjske kože, koje je svaki seljak sam pravio, bili svakodnevna obuća.
"Nije postojala obuća za leto i zimu. Jedni opanci za sve sezone. Obučeš debele vunene čarape, preko opanke i ne toneš u debeli sneg", kazuje nam Milovan.
On objašnjava da su postojali muški i ženski opanci. Muški su bili okićeni na vrhu nosima, kljunovima ili šiljama – različito su se zvali, ženski su bili bez šiljkova, od goveđeg đona.
"U zavisnosti od toga šta čovek hoće, treba jedno dva do tri dana da se naprave jedni opanci. Par košta od 2.000 do 3.000 dinara. Ja samo računam u našim parama", jasan je Milovan
Poverava nam da je malo mladih zainteresovano za ovaj posao i priča da je od njega nekad mogao da živi, ali uz redovno bavljenje poljoprivredom. Uz želju da još dugo plete opanke ostavljamo Milovana s njegovim lojem za opanke, bodom, šilom i opančarskim nožem.
Nedaleko od Milovana stoji pređa Zagorka Milovanović, nastavnica po osnovnoj struci. Prede i ogleda se na majušno ogledalce na poleđini preslice. Zagorka nam priča da je naučila da prede od svoje bake, kad je imala pet ili šest godina. Kad je krenula u školu zanemarila je ovu tradicionalnu veštinu da bi joj se vratila tek pre neku godinu.
"Volim da predem i da posle krojim džempere od vune. Volim ovo da radim. Dobro je da se čovek usredsredi na nešto i da na moment bude sa sobom. Meni preslica pomaže da očuvam mentalno zdravlje", poverava nam se Zaogrka.
Nedaleko od nje je Mirjana Pršić, diplomirani politikolog, novinarka i tkalja. Miirjana je išla na osnovni i viši kurs tkanja. Kaže da je osnove tkanja naučila za 10 dana i da tkanje "nosi u srcu". Ona tka na horizontalnom razboju s četiti lista i pedalama, a razboj je načinjen od parene bukovine sa pocinkovanim metalnim delovima.
"Tkanje je stari zanat. I Parke su u staroj Grčkoj tkale. Ovo se ne radi zbog novca, nego iz ljubavi. Postoje i škole koje organizuju kurseve, a tkanje nije smao ženski zanat - na Istoku i muškarci tkaju", objašnjava nam Mirjana.
Odlazimo s nadom da će starinski zanati živeti, pa makar i zbog ovakvih izložbi. Raša Popov nam priča da ovi zanati služe da oplemene čoveka i da ga podsete na istoriju. Oni koji su vođeni brzim tempom života, samo proleteli ispered postavki starih zanata, sigurno su nešto propustili...
Tekst: Danijela Tadić
Foto: Marko Risović