Dževad Karahasan gostovao u novosadskoj knjižari Bulevar Books

Jasmina Ahmetagić, beogradska književna kritičarka i teoretičarka, koja je zajedno sa Dževadom učestvovala u ovom supersoareu, za početak je razmotrila odakle tako slaba veza između srpskih čitalaca i Karahasanove književnosti. Iako jedini pisac nenemačkog govornog područja koji je dobio Geteovu nagradu u Nemačkoj, dobitnik mnogih drugih nagrada, pisac, esejista, univerzitetski profesor… Uprkos svemu tome na našem tržištu nije prisutan, a zašto je to tako, pita se Jasmina: “Ako svi znamo za Bazdulja, zašto onda ne znamo za Dževada Karahasana?” Iako on sam ne nudi odgovor na to pitanje, Jasmina je izgleda mnogo podrobnije razmotrila potencijalne odgovore, od kojih joj, čini se, kao najverovatnije rešenje dolazi da je to sama lenjost čitalaca, odnosno strah od autora koji se “ne mogu obuhvatiti jednim pogledom”. A uz to, dodaje da on nije neko ko je izabrao jeftinu vidljivost pišući kolumne, nego neko ko se bavi pisanjem političko-filozofskih eseja, a potom i pitanje “glavnih” srpskih književnih kritičara za koje je nužno da ga uvedu na velika vrata pred srpsku publiku.

Povod za sinoćni razgovor bila je i njegova knjiga objavljena u Bulevaru, “Šta pepeo priča”. O toj knjizi Jasmina govori kao o tročlanom delu koje izaziva iskustvo meditacije, knjigu nakon čijeg uzimanja vreme polako staje, jer je sam ritam, raspored sekvenci, kompozicija posložena da to omogući, a pripovedanje prati sadržaj – ispočetka to je detektivska priča, pa deo koji usledi prikazaće svu lepotu priče i pričanja, a na to se nadovezuje miris straha i na kraju dolazimo do fragmentacije svega. Karahasan konstantno kroz svoja dela provlači temu straha kao nešto što najlakše definiše čoveka i što se najbolje može upotrebiti za vladanje nad njim. A u njemu samom ne postoji veći strah od jednodimenzionalnosti i pojednostavljivanja. Sem o strahu, on govori o ljubavi kao ucelinjenju, iskustvu koje preispituje naše postojanje, i o ljubavi kao spasenju – prevazilaženju sopstvenih narcističkih pobuda. Te “njegove” teme su uvek začinjene metafizikom i ljubavlju prema znanju, ali isto tako imaju i tu etičku dimenziju u kojoj se insistira na svedoku. I kao jedan od najvažnijih njegovih književnih odlika jeste poštovanje onog Pekićevog da književnost koja govori samo o sebi i nije književnost, odnosno upravo Karahasan kroz svoja dela ne govori o sebi. Na tu temu on sam nam govori: “Ja počinjem pisati onda kad poznajem sve svoje likove bolje nego sebe. Kad znam šta bi svaki od mojih likova naručio u kafani. Kad u uhu čujem ton kojim bi naručio kod konobara, a kojim kod konobarice – kako kod dame u najboljim godinama, a kako kod mlade djevojke. Dokle god čujem svoj glas, dotle bacam, odnosno križam (pošto pišem u teke, a ne na listove, pa ih ne mogu bacati)… Književnost, kako je ja zamišljam, ne smije biti moje dijelo. Knjiga mora nastati iz razgovora moje ideje, likova, materijala i forme. Knjiga se piše jezikom, a u jeziku su prisutni svi: ako tu nema i vas, pa onda je, vala, nije ni trebalo pisati.” Ovde donekle primećujemo taj izgleda sentimentalni momenat prema pisanju rukom koji imamo i kod nekih drugih današnjih starijih autora, na primer Ostera, tu potrebu da se misli prevedu u reči kroz medijum koji nam ipak dopušta lično oblikovanje. Primećuje se i ta njegova ljubav prema jeziku i razgovoru o kojem govori kao o svojoj opsesiji, a za sebe kao čoveka razgovora. Karahasan kaže: “Ja bih počinio temeljit grijeh ako ne bih odgovorio onome ko me pozdravlja. Riječ me obavezuje. Kad govoriš nešto, ako govoriš ozbiljno, sugovornik je imanentno prisutan. Jezik znači prisustvo drugoga. Mi razumijemo svijet tako kako ga naš jezik predstavlja, mi ga čak tako i osjećamo.”

Dok priča o mogućnosti pisanja na nemačkom jeziku, on je odriče govoreći: “Ja njemački strašno volim i mnogo uživam da predajem na njemačkom, ali onog momenta kad dođe do patetičnog bića, ja onda bježim u svoj jezik. Ne možete pisati pripovjedačku prozu na jeziku na kome ne možete psovati.” Iako mu je već napomenuto da bi to bilo zaista dobro za njegovu karijeru, on govori da je ipak pre svega čovek, a ne karijera. Samo čitanje doživljava kao kreativan posao, čitaocima smatra one ljude koji su smeli i dodaje: “Kad govorim o talentiranom čitaocu, ne govorim o znalcu. Talentiran čitalac je čovjek koji je sposoban za razgovor.”, a pisca on definiše kao “kradljivca ljudi”, jer kako kaže nijednog junaka nije izmislio, već ih je sve ukrao iz stvarnog sveta. Nadovezujući se na taj način i na samu potrebu za originalnošću u današnjem svetu koju jednostavno smatra suvislom pored toga da “kod dragog Boga nema serijske proizvodnje”, pa s tim u vezi svojim studentima govori da: “Niko na svijetu ne govori vašom bojom glasa, niko ne vezuje za riječi sve duhovne slike koje vi vezujete.” i tako priča i o momentima na kojima mu ponekad zameraju kritičari, nedostatak neobičnih priča koje bi spojile ljude, što komentariše na sledeći način: “Ne mogu se oni, bolan, upoznati na te imbecilne načine koji oduševljavaju moderne intelektualce. Pa to život progovara!”

Tokom večeri je razgovor u određenoj meri vođen upravo oko aktuelnosti radnje ove knjige obzirom na to da je ona smeštena u XI veku, a uprkos tome može se shvatiti kao nešto što svi danas proživljavamo. O tome on govori kao o jednom u isto vreme i željenom, i neželjenom momentu. On ne želi onu vrstu aktuelnosti koja se naslanja na tekuća “novinska” dešavanja, jer se to ne podudara sa njegovim shvatanjem knjige. Dok je dobra druga vrsta aktuelnosti koja omogućava življenje i komunikaciju kroz čitanje i koja jeste neophodna za svaku dobru knjigu. Odnosno, Dževad o tome govori na sledeći način: “Citiraću Galilea Galileja kad kažem da je stvarno jedino ono što je mjerljivo. Dakle, ništa od onoga zbog čega vrijedi živjeti nije stvarno. Živ si i stvaran si dok ima dvoje bića da na tebe misle. Dok neko misli na tebe ti si živa stvar, ti postojiš u svijetu. Pa i Bog stvara, jer mu treba nešto i neko da misli na njega, jer tako jedino on postoji.”

Izvor: remixpress.com