Oksitocin - nada za autistične
Određena doza oksitocina, takozvanog hormona poverenja i nade, mogla bi pomoći da se autistične osobe izvuku iz njihove "ljušture nepoverenja".
Autistični pacijenti najčešće imaju problem u komunikaciji sa drugim osobama, ali kad su u toku najnovijih istraživanja inhalirali oksitocin, počeli su ljudima da gledaju u oči i da prepoznaju socijalne koncepte kao što je nepristrasnost u kompjuterskoj igri.
Iako su rezultati istraživanja preliminarni, otkriće bi moglo da omogući pronalazak leka koji bi se koristio u tretiranju različitih oblika socijalnih poremećaja kao što su šizofrenija i anksioznost - tvrdi doktorka Evdokia Anagnostu, dečji neurolog u Istraživačkom institutu Blurivju u Torontu, u Kanadi.
Po svoj prilici oksitocin deluje kod mnogih sisara kao neka vrsta "socijalnog lepka": miševi i majmuni oslobađaju ovaj hormon kad instinktivno "neguju" svoj izgled kad se, na primer, pripremaju za parenje.
Međutim, ljudskom biću data doza oksitocina izazvaće neočekivano ponašanje - čovek je spreman da potpuno nepoznatoj osobi ponudi veliku količinu novca ne očekujući da za uzvrat dobije bilo šta!
Kroz krvotok autistične osobe cirkuliše manje oksitocina nego kod osoba koje ne pate od ovog poremećaja. Doktorka Angela Sirigu iz Centre de Neuroscience Cognitive u Lionu, u Francuskoj, pita se da li bi povećanje količine hormona u organizmu autističara ove učinilo socijalno prilagodljivijim.
Doktorka Sirigu je zatražila od 13 odraslih osoba sa Aspergerovim sindromom, oblikom gotovo potpunog funkcionalnog autizma, da učestvuju u nekoj vrsti pomalo haotične kompjuterske igre loptom. U "polju" su se nalazile četiri kutije koje su predstavljale tri igrača i učesnika.
Da bi dobacio loptu drugom igraču, učesnik bi dodirnuo određenu kutiju.
Kompjuteriozovani "igrači" ponekad su bili "prijateljski raspoloženi" pa su rado dodavali loptu drugom igraču ali neretko bi se zainatili i loptu zadržavali za sebe i tako se svrstali u kategoriju "zloća".
Dobrovoljcima u istraživanju davani su jednog dana ili placebo ili izvesna doza nazalnog spreja oksitocina a zatim su, posle sedam dana, uloge zamenjene. Na taj načlin istraživači su mogli da posmatraju kako se iste osobe ponašaju sa ili bez inhaliranog hormona.
Pokazalo se da je oksitocin napravio ogromnu razliku. Bez njega, volonteri su bili skloni da se podjednako rado "loptaju" i sa "dobrim momcima", ali i sa "zloćama" - što je ukazivalo da nisu razlikovali važne socijalne koncepte kao što su poštenje u igri i empatija.
Ali sa inhaliranim hormonom vrlo brzo su počeli da izbegavaju da "zloćama" dodaju loptu.
U drugom eksperimentu, istraživači su od volontera zatražili da pažljivo gledaju u seriju fotografija na kompjuterskom monitoru. Kao što se i očekivalo, autističari su uglavom gledali u bradu i usta i brzo sklanjali pogled - čime su pokazivali uznemirenost i nelagodu čak i u susretu samo sa fotografijom drugog lica.
Ali kad im je dat oksitocin, počinjali bi da gledaju u oči ličnosti na ekranu, što je bio znak opuštanja i socijalnog prilagođavanja, konstatuje časopis Sajens.
Doktorka Anagnostu izvukla je zaključak da je oksitocin omogućio autističmim učesnicima u ogledu da nauče kako da uspostave interakciju sa ljudima. Ali pošto se istraživanje bavilo efektima oksitocina posle samo jedne inhalirane doze, ona priznaje da još uvek nije sasvim jasno da li bi ovakav "hormonski doping" delovao i na duže staze.
A kad je reč o terapeutskoj primeni, doktorka Sirigu naglašava da je istraživanje pokazalo da bi primena oksitocina u ranom detinjstvu mogla biti snažno oružje u borbi protiv autizma.
Istraživačka ekipa doktorke Anagnostu sada svakog dana u periodu od šest sedmica primenjuje oksitocin u lečenju pacijenata sa Aspergerovim sindromom. Ali čak i da rezultati budu ohrabrujući, biće potrebne godine da istraživači ustanove eventualne neželjene efekte i preciziraju pravu dozu hormona koju treba primeniti u lečenju autističara.
Fonet
18. mart