Kuba između Kafke i Dalija

Ana Koprivica je etnomuzikolog, trenutno na doktorskim studijama na Sorboni IV u Parizu, s temom "Muzika i rituali na Kubi". Na Kubi je boravila više od godinu dana, tako da je pored Srbije i Francuske za sebe dobila još jedno parče planete Zemlje

Ponekad se kao stranac oseća u Beogradu, nekad u Parizu, a na Kubi nikad nije sama. Najprijatnije joj je, ipak, u muzičkim vodama tradicionalne Afrike, Japana, Rumunije, australijskih Aboridžina.

"Ponekad se u Beogradu osećam kao stranac, iako sam u Srbiji živela od desete do osamnaeste godine, kada sam i formirala lične navike i ukuse. Dugo sam živela u inostranstvu. Jedno je sigurno, svaki put kad dođem u Srbiju, dobra polovina onog što sam planirala da uradim 'padne u vodu', jer je ovde još na snazi sistem 'dođite sutra'. Francuzi se u Srbiji oduševljavaju našom srdačnošću i otvorenošću i u tome smo prilično slični Kubancima", priča nam Ana Koprivica, koja je i autor dokumentarnog filma "Muzikom do neba".

Ovaj film, koji se bavi odnosom između muzike i religije, afrokubanskim verskim ritualima, vezama muzike i transa, u maju ove godine je na Sorboni nagrađen "Zlatnom kamerom".
Iskoristili smo Anino prisustvo u Beogradu da popričamo o Sorboni, Francuskoj, Srbiji i naravno Kubi koja je i dalje jedno od magičnih mesta za sve one koji bi želeli da žive kao Hemingvej, piju rum i plešu na ulici...

Sorbona 1996.

(old_image)Imena poznatih ljudi s ovih prostora koji su studirali na Sorboni, kao što su Mihajlo Pupin, Mihailo Petrović Alas, Oskar Davičo, nisu pokolebala Anu u nameri da upiše jedan od najprestižnijih univerziteta na svetu. Prijemni ispit na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu nije položila, ali je ipak uspela da se upiše na Sorbonu. Priča nam da se u početku »provlačila« kad je u pitanju znanje stranog jezika i objašnjava da na Sorboni nema protekcije i prepisivanja.

Pojavila se na Sorboni 1996. godine, kad Srbija baš i nije bila na dobrom glasu. Kaže da je tim povodom bilo i malih neprijatnosti na račun njenog porekla i dosta onih koji su poistovećivali Srbe sa Slobodanom Miloševićem, ali i ljudi koji su bili spremni da čuju drugu stranu.

"U svakom slučaju, jedno su Parižani, drugo Francuzi iz Bretanje, Normandije s kojima se i najviše družim. Čuveni francuski general devedesetšestogodišnji Pjer Mari Galoa, jedan od saradnika Šarla de Gola, koji je lobirao za Srbiju za vreme bombardovanja, mnogo mi je pomogao kao i mnogi Srbi u Parizu. Sada nas više i ne spominju, jer nismo toliko spektakularni, osim pitanja Kosova", kaže Ana Koprivica.

Preko francuskog kafea do Kube

(old_image)Srpski specijalitet zvani "studiranje od 10 godina" nezamisliv je u Francuskoj. Varanje na ispitu ne postoji, jer svakom ko se odluči da prepisuje sledi kazna zabrane od pet godina upisa na bilo koji univerzitet u Francuskoj. To je mrlja u dosijeu koja može da prati čoveka tokom celog života.

"To je, po meni, super sistem. Imaš određni broj predmeta, ispiti su u junu, a što padneš u septembru. Tokom cele godine, iako su im roditelji bogati ili im plaćaju stan, svi rade, makar, za džeparac. Sa 18 godina Francuzi već imaju jasnu potrebu za sticanjem svog novca. Ja sam pre odlaska na Kubu radila u kafiću i kao bebi siterka i nije bilo lako - uveče radiš danju učiš, ali, u stvari, sve je u dobroj organizaciji", kaže Ana.

Priznaje da je bila zapanjena kad je videla da se u Beogradu neki ljudi voze pola sata gradskim prevozom i ništa ne rade. Kaže da je to u pariskom metrou retka slika i dodaje da skoro svaki Parižan ima ličnu agendu sa dnevnim planovima.

Priča nam da su se mladi ljudi iz Srbije dobro snašli u Francuskoj, koja je, pre svega, demokratsko društvo u kojem se poštuju određene vrednosti i znanja.

Kuba je nešto sasvim drugačije. Na prvi pogled nestvarna zemlja, "čardak ni na nebu ni na zemlji" koji omamljuje svojim šarmom ljude iz celog sveta.

Lepota zemlje za koju je Kolumbo rekao da je "najlepša zemlja koji su videle ljudske oči", duhoviti i dobri ljudi i neuhvatljiv muzički ritam osvojili su i Anino srce.

Iz SAD i sankcije i pirinač

(old_image)Prema rečima jednog kubanskog lekara, "život na Kubi je kao priča iz Kafkinog romana, oslikana crtežima Salvadora Dalija – totalni apsurd". Iz Anine prče i utisaka koje je podelila s nama ova ocena je sasvim opravdana. Prosečna mesečna plata na Kubi je oko 13 dolara, taksi košta 15 dolara, a karta za let avionom, za koji treba rezervisati mesto mesecima unapred, košta dva dolara. Kuba je pod trgovinskim sankcijama od strane Sjedinjenih Američkih Država više od 40 godina, s tim da pirinač - jedna od namirnica koja je skoro svaki dan na trpezi prosečnog Kubanca - dolazi iz SAD u Kubu?

Ovakav sistem ipak, funcioniše, i svi se nekako snalaze,

"Prva stvar koju opazite kad dođete na Kubu posle devet sati leta jeste vazduh i specifičan miris. Posle sledi opuštenost ljudi i muzika", rekla nam je Ana Koprivica.

Za prosečnog čoveka najveći trošak je sam put do Kube. Ana je od fakulteta za terenski rad dobila samo mikrofon i mini disk. Troškove puta i boravka morala je da finansira iz svog džepa.

Ona preporučuje da, ako želite da upoznate zemlji i ljude na pravi način, na Kubu dođete u ličnom aranžmanu. Soba za dvoje košta oko 15 dolara dnevno, ili 7,5 dolara po osobi. Pijaca je bogata raznim voćem i povrćem, a Kubanci najviše vole da jedu svinjsko mesto i nisu ljubitelji morske ribe. Sve ovo je nezamislivo bez muzike koja je uvek tu negde. "Guantanamera", "Zavet", "Možda, možda", "Čan-ćan", rumba, samba, pa i onda kad je najteže...

Ana kaže da se za muziku Kube zainteresovala preko joruba tradicije u Nigeriji i udaraljki.

"Udaraljke se sviraju sa tri tona, a tonovi su imitacije reči. Sve što se govori i odsvira se. Sve što ja sad pričam oni mogu da odsviraju, a i tekstovi pesama bave se običnim životom, nekoga zadirkuju kroz pesmu, na primer, 'čekao sam autobus, video sam komšiju'... A muzika služi za zavođenje".

Kastro - velika brada

(old_image)Droga je na Kubu stizala iz Kolumbije. Strani turisti koji su pre 2000. godine dolazili u Havanu mogli su da, uz neizbežni tobako i rum, kupe kokain i marihuanu. Stvari su se u međuvremeni drastično promenilie.

"Sada kad prolazite ulicama stare Havane nude vam samo rum i tobako. Kubanci koje sam pitala šta je bilo sa dilerima droge, odgovarali bi mi da je 'sve pohapšeno' načinivši potez po bradi, koji je na Kubi jasna asocijacija na Kastra, čije se ime nikad ne izgovara".

Na Kubi ima dosta policije u uniformi i civilu, a svakodnevni život teče nekim samo njemu poznatim kubanskim tokom...
Kad pogledate Kubance, kako kaže Ana, možete, na prvi pogled, pomisliti da su lenji, "ali tek kad ih bolje upoznate shvatite da nije tako, mnogi rade dodatne poslove i svi se uzajamno pomažu, a i kad im je najteže pevaju".

"U kafiću možete, na primer dugo da čekate da vas konobar posluži, jer on baš telefonira. Ne trči da vas usluži jer zna da, bez obzira koliko radi, ima jednu te istu platu".

Kubanci su veoma neposredni, spontani, duhoviti, nema depresije na šta očigledno utiče i klima. "Na Kubi je normalo da ti komšinica dođe u posetu s molbom da ideš s njom u prodavnicu, mnogo se druže i uglavnom žive na ulici, slično kao i mi u Srbiji za vreme NATO bombardovanja", priča nam Ana.

Kako se prave žurke na Kubi?

(old_image)Dovoljno je da se grupa ljudi okupi na ćošku, da se kupi flaša ruma i koka kola, da se napravi "Cuba Libre", neko počne da tapše, neko da pevuši i za tren oka nastane sjajna žurka na koju su svi pozvani, kaže Ana.

Dodaje da na Kubi, za razliku od Evrope, ne postoje generacijske zabave. "Na jednoj žurci možete videti čoveka od 70 godina i mladića od 17 godina i niko nikom ne smeta. Kubanci, inače, slabo izlaze u klubove koje posećuju, uglavnom, turisti. Idu na koncerte koji su na Kubi specifični zbog prisnog odnosa izvođaća i publike".

Mladi prate trendove i prilično su amerikanizirani, i među njima je veoma popularan američki rep, ali se razne škole rumbe ne predaju. Svako igra na svoj način, a žene, iako su uglavnom gojazne posle tridesete godine, bez kompleksa oblače kratke majice i helanke.

Objašnjava nam da je živela na Kubi s jednom Kubanskom porodicom i da je poprimila dosta od kubanskog temperamenta.

"Skoro svi Kubanci kad govore mnogo gestikuliraju. Primećujem da sam i ja počela da mašem rukama kad pričam. Stranca odmah prepoznaju. Meni je jedan stražar par dana posle dolaska na Kubu, prilikom prolaska pored nekih stranih amabasada, dobacio 'alo Jugoslavija'. Ja sam čoveka videla prvi put u životu i ne znam kako je doznao odakle dolazim. Kad sam objašnjavala Kubancima da sam iz Srbije i Jugoslavije odmah bih začula ' a, Tito'", kaže Ana.

Komiteti za odbranu revolucije i novele na baterije

Jedna od specifičnosti Kube jeste i postojanje Komiteta za odbranu revolucije, koje su, u stvari, male kućice koje se nalaze na svakom ćošku.

"U Komitetima sede, uglavnom stariji čovek ili žena i prate šta se dešava na ulici i sve što je neobično zapisuju u sveske. Na primer, da li se neko napio pa spotakao, ko je došao u goste, da li se negde čuo zvuk lomnjavine i slično. U suštinu to su ljudi iz komšiluka koji su daleko od bilo kakve politike", priča nam Ana.

Objašnjava nam da se vatreni Kubanski temperament očituje i u više brakova. Pretpostavlja se da se većina Kubanaca udaje i ženi nekoliko puta u životu.

Omiljena zabava običnog sveta jeste i televizijski program. Pre podne se emituje školski program, a sada, kako nam je rekla Ana, Kubanci mogu da gledaju cela tri televizijska kanala.
"Poslepodne do večernjih časova nema TV programa. Uveče se emituju vesti, okrugli stolovi na razne društvene teme, a ubedljivo su najpopularnije TV novele, koje pojedini Kubanci, ako nema struje, slušaju i preko radija na baterije", priča nam Ana.

Kartu svako mora da kupi?

(old_image)Iz Anine priče saznajemo da Kubanci čekaju u redovima da bi ušli u autobus i da na Kubi i u pretrpanim autobusima nema švercovanja.

"Jedva uđu u autobus, ali su svi veseli. Kad dođeš na stanicu prvo moraš da pitaš ko je poslednji u redu, pa kad se on javi da pitaš ko je pre njega, jer se strogo pazi da neko ne uđe preko reda. Problem je što nekad autobuske stanice nisu obeležene, pa se onom ko misli da čeka autobus može desiti da stoji u redu za piletinu, koja je tek stigla u obližnju prodavnicu", objašnjava Ana.

Kako kaže, kad dođe autobus kartu mora svako da plati, pa i oni koji bukvalno vise na autobusu sa spoljašnje strane. "Strancu nije jasno šta se dešava, ali čovek koji se drži spolja za dršku autobusa mora da pronađe pare da plati kartu", kaže Ana.

Oni koji neće da čekaju autobus mogu da se voze bicikom, dok je na selu konj još uvek najčešće transportno sredstvo.

Danas mi je rođendan

Kubanci profiteri uvek nađu lakovernog turistu da ih časti čašom piva, jer im je baš "danas rođendan".

"Imaju razne tehnike da prevare strance. Rasporede se po centru i snimaju ko šta radi. Jedan Zagrepčanin je iznajmio besan auto i odmah su mu se nakačile dve atraktivne Kubanke. On je mislio da im se dopada, a sve je bilo do detalja razrađeno. Dok je boravio na Kubi obnovio je garderobu i njima i njihovim porodicama", ispričala nam je Ana.

Kubanci se, kako doznajemo, najviše žale što ne mogu da putuju. "Velika većina ne bi napuštala Kubu, ali ih tišti izolovanost. Masa sveta je poginula pri pokušaju bekstva", rekla je Ana Koprivica.

Kako će stvari izgledati posle Kastra, za sada je teško predvideti, ali svi koji su jednom bili na Kubi nadaju se da će Kubanci zadržati vedar duh, smisao za humor i muziku. Ostalima koji o Kubi samo još mogu da sanjaju ostaje da kupe flašu nekog dobrog ruma, stave noge u lavor sa slanom vodom, slušaju kubansku muziku i sanjaju ...

Tekst: Danijela Tadić
Fotografije: Ana Koprivica