Da, to su bili dani!

Zemun i omamljujućih 40 stepeni… Dugalić i Pingović… Jedna dama na bini i ko zna koliko u publici… Okarina i lepeze… Umeren provod! Kao i uvek tokom ’’Leta na Gardošu’’

Zemunsko leto nije baš kao ostala. Šetnja uz Dunav, miris rečne ribe, tihe tamburice koje vrelina dovede do kreščenda, sočne lubenice, ulice iz priča, a u brzoj reci peščani spas od vreline. Sve magične zemunske sastojke, pred kojima je i 40 Celzijusovih stepeni sasvim nemoćno, s visine posmatra Gardoš. A tu, svaka kaldrma vodi na Kulu. Ali, ona ne izgleda kao što ovaj grad to zaslužuje. Izranavljena je brojnim pogrešnim potezima. Pored nje restoran koji može da posluži kao set “Žikine dinastije”… Srećom, vajb ovog kraja sakriva očigledno i jača nadu da će se pametnije ideje uskoro roditi.

Jedna, u osnovi lepa, mada dokazano preskromna ideja, već godinama pokušava da pokrene Letnju scenu na Gardošu. Ali, dobre namere ne stvaraju imidž jednoj kulturnoj manifestaciji. Pristojna posećenost, finansijska nepretencioznost i (pre)ambiciozno trajanje od dva meseca, ne bi smeli da zadovoljavaju ni organizatore, ni publiku. Srpska kultura i scena na Gardošu, koja već samim položajem “iznad celog grada” nudi bezbroj mogućnosti – ne zaslužuju kreativnost “pod ručnom”.

Lane Gutović, Zijah Sokolović, Garavi sokak, Amatersko pozorište iz Batajnice – uz  poštovanje talenata pomenutih – sve deluje kao da se programske godine ponavljaju. Iako je koncepcija “lagane zabave, malih koncerata, kabarea i predstava amaterskih i lokalnih pozorišta” sasvim prihvatljivo usmerenje manifestacije “Leto na Gardošu”, jednostavno je nedopustiva kontinuirana programska neinventivnost i promotivne aktivnosti svedene na nivo loše dizajniranog plakata. Sve se pretvara u varošku zabavu koja godinama stoji u mestu, jer, nekolicini, promene i moderno – izazivaju strah. Gardoš zaslužuje “Leto” koje neće biti uljuljkano u lažnu skromnost i prijatnost proseka, već “hepening s petljom”, jer petlja je nešto po čemu su i Zemunci i Beograđani poznati.

Međutim, ove godine, dva odlična glumca i jedna talentovana muzičarka, uspeli su da privuku svežinu na vreo Gardoš. Nebojša Dugalić, Boris Pingović i Nina Ćosić sa svojim muzičko-poetskim kabareom “Da, to su bili dani!” poveli su publiku na lagano putovanje kroz najrazličitije muzičke i poetske tradicije.

Opuštajući užitak je slušati (a damama i gledati) Dugalića i Pingovića, kako govore svoje omiljene stihove Vitomira Nikolića, Duška Trifunovića, Miloša Crnjanskog, Matije Bećkovića i ostalih poeta koji iz njih mame najtananije osećaje. Još veći je užitak slušati tri talentovana muzičara kako na poseban način oživljavaju poznate melodije Paka de Lusije, Erika Kleptona, Boba Dilana, Arsena Dedića, Đorđa Balaševića… Izuzetni talenti koji su uspeli da prepoznaju senzibilitet publike i svojim prijateljstvom stvore nešto u čemu uživaju i oni i publika.

Puna Letnja pozornica Gardoša imala je priliku da čuje Nebojšu Dugalića kako svira okarinu, kaval, udaraljke, zatim kako simpatično peva visoke tonove iz hita benda Vaya Con Dios “Don’t Cry for Louie” i priča anegdote iz života raznih domaćih pesnika. Podjednako bezobrazno ličan i nezainteresovan za trendove bio je i Boris Pingović.

Evergreen melodije, poezija, duhovite anegdote i potpuno odsustvo političke satire nešto su što odabrana publika starijih generacija zna da ceni. Činjenica da se ne radi o nekom novom načinu umetničkog izražaja, kao i da poezija Arsena Dedića, Đorđa Balaševića i melodije “Zajdi, zajdi” i “Mrs. Robinson” nisu svima baš ultimativna zabava, većim delom nestaju pred iskrenošću trojke na sceni.

Da li će se doza kreativne drskosti konačno popeti na Gardoš? 

Katarina Milovanović

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.