#BookTalk2018 - Svetlana Slapšak: Danas je inteligencija sakrivena po „džepovima“ društva, necenjena, pauperizovana, ponižavana, u stalnom riziku

Regionalna književna konferencija "Book Talk" - 28. septembra ove godine će po četvrti put u Novom Sadu okupiti najpoznatije pisce, izdavače i književne kritičare u regionu!

Od 2015. godine u Novom Sadu se održava regionalna književna konferencija "Book Talk" posvećena najuglednijim piscima, kritičarima, izdavačima, poznatim ličnostima i umetnicima iz celog regiona.

Tema ovogodišnje konferencije su "Godine raspleta" - jubileji globalnih, regionalnih i nacionalnih događaja koji su značajno uticali na naše živote - samim tim i na književnu scenu i izdavaštvo

U panelu "50 GODINA OD 1968: O čemu sanjaju današnji studenti" učestvovaće i Svetlana Slapšak, književnica i antropološkinja, sa kojom smo razgovarali u susret konferenciji:

Učestvovali ste na studentskim demonstracijama '68. kao publika. Kako vidite te događaje, studente, njihovu borbu i ideje za koje su se borili?

- Pobuna studenata se, bar na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pripremala bar dve godine. Pre toga su bile druge manje pobune, recimo u 50‘, zbog uslova života studenata, i zatim demonstracije protiv ubistva Patrisa Lumumbe, državno organizovane i masovne, koje su se obrnule u protest protiv policije...67‘ bile su rasturene studentske demonstracije protiv rata u Vijetnamu. 68‘ je bila organizovani odziv na evropske studentske pokrete, a povod je bio spontan. Znala sam, dakle, šta se događa kad sam 3.6.68‘ ujutro došla na fakultet. To je bila velika, dobrovoljna škola – kako se govori, kako se nastupa, kako se definišu ciljevi. Kulturna javnost je u velikoj meri odgovorila pozitivno, mnogi su se pojavili u dvorištu Filozofskog, koje je postalo „in“. Odmah su se videli i problemi: dečki su izviždali dve koleginice koje su htele govoriti o feminizmu, Dragan Mićunović je sa tribine jetko primetio da su mnoge studentkinje „našminkane i lepo obučene“ . Na dvorištu je bila predstava, u sali u prizemlju „konvent“ gde su studenti (uglavnom muški) teoretisali: zaista odlična škola! Većina je znala da više nikad neće biti isti, ja takođe: konačno, kultura više nije mogla biti ista...Iskristalisale su se ideje veće socijalne jednakosti i slobode izražavanja, tendencija je bila da se ne zalažemo za studentske privilegije. Naravno, bilo je jasno da smo protiv privilegija nomenklature („crvena buržoazija“). Povezivanje sa radnicima nije išlo. Tada se višepartijski sistem nije pominjao, bar ne javno, „slavski“ nacionalisti su isto tako javno ćutali.

'70-te ste vi organizovali protest, pre njega bili napadnuti, a nakon njega proglašeni za nepoželjnu. Za šta i protiv čega ste se tada borili?

- Tada sam imala svoj istorijski trenutak: partija je raspustila fakultetsku organizaciju, izdajice i slinavci su se prijavili u novu organizaciju, a onda su još došli na red izbori za studentski fakultetski odbor (FOSS). Fakultetske vlasti su htele da niko od pobunjenika iz 68‘ ne uđe u taj odbor, i izabrali su mene za organizaciju izbora: em „leva“ grupa, klasične studije, em ja sa naočarima, najbolja studentkinja univerziteta – izgledala sam idealno. Ja sam, međutim, organizovala (u Sali heroja na Filološkom fakultetu) neposredne izbore po uzoru koji sam znala – atinskoj demokratiji. Glasalo se tajno, javno smo prikupili i pred svima prebrojali glasove, i naravno, izabrani su svi „ekstremisti“, čak i ja...Nacrtala sam malo karikaturalni kolektivni portret FOSS-a, ne znam gde je završio. Predsedavajući je bio Vlada Mijanović, otvoren, liberalan i odlučan. Dao je meni i još dvojici slobodne ruke da napravimo časopis FOSS-a, i mi smo napravili Frontisterion, koji je pomoću antičkih imena zafrkavao manje-više sve, čak i Tita (bazileus Orgija Konfront). Prvi broj je uklonjen u štampariji – mi smo pravovremeno ukrali nekoliko primeraka, i to je postala jedna od tačaka optužnice protiv Vlade Mijanovića. Docnije je časopis spaljen u dvorištu štamparije. Kad smo prvi put došli da proverimo kako ide štampanje, svi grafički radnici su napamet znali naše štosove – odlično su razumeli. Trebalo je da budem svedok, možda i optužena na suđenju, ali me posle 12 sati ispitivanja više nisu hteli: advokat Srđa Popović mi je rekao da bih bila njegov idealni svedok. Posle presude smo demonstrirali kroz sam centar Beograda, od Slavije do fakulteta, i niko nas nije zaustavio; tih godina smo stalno demonstrirali – Jan Palah, Kambodža, Laos, ubistvo američkih studenata u Ohaju. Bili smo na dvorištu svaki dan, poznavali smo sve agente, pozivali su nas redovno na „razgovore“.
Na dan kada smo organizovali protest na dvorištu protiv strašne situacije bukvalno gladnih rudara u Kaknju – neki su počeli i štrajk glađu – sačekalo me je uveče nekoliko tipova pred kućom na Bulevaru Revolucije: hteli su da me pretuku, što nije sasvim uspelo, jer sam se branila i drala, ali su me bokserom udarili u arkadu, bilo je mnogo krvi. Još uvek nosim ožiljak. Pasoš mi je oduzet odmah 68‘, i nisam ga dobila do 1973, kada sam dobila državnu stipendiju za Grčku. Život je bio dramatičan: praćenje, noću su mi često dolazili prijatelji sa „materijalom“ koji je trebalo sakriti, ali zabava je bila savršena. Ne žalim ni jedan minut. Tada smo u debatama počeli da govorimo o istoriji, o višepartijskom sistemu, o slobodi izražavanja, o terorizmu...škola se nastavljala!

Kako vidite studentske proteste, njih nekoliko, koji su se desili prethodnih decenija - po čemu su slični, a po čemu različiti od protesta '68. i '70.?

- 1983. je nekoliko studenata uhapšeno zato što su nosili transparente sa znakom poljske Solidarnošći na državnom mitingu solidarnosti sa palestinskim narodom. Novi proces protiv Vlade Mijanovića završio se 1984. njegovim puštanjem na slobodu, proces protiv Gojka Đoga se naprosto raspao. To je bilo dobro, ali je sloboda izražavanja završila u rukama probuđenih nacionalista, koji su na našim leđima preživeli i našli koristi za sebe, a onda su slobodu izražavanja udavili i zamenili je kolektivnim, nacionalnim ciljevima. Za jedva dve-tri godine zatrovali su toliko javni prostor svojim patetičnim lažima, da su pripremili rat. Studentski protesti, kojima su se pridružili mnogi građani, pre svega srednji sloj – i u tome je ključna razlika između 68‘ i između 90-97‘- bili su sa jasnim i nedvosmislenim političkim ciljevima: mir, očuvanje Jugoslavije, protiv Miloševića. Zato su mogle biti tako maštovite, duhovite, pune solidarnosti, inteligentne – to je bila potpuna pobeda urbane kulture. Danas je ta inteligencija sakrivena po „džepovima“ društva, necenjena, pauperizovana, ponižavana, u stalnom riziku. Nikada društvena razdvojenost nije bila ubitačnija. A studenti su, nažalost, sve manje obrazovani i sve više gurani prema koristi, sebičnosti...Ja sami mala sreću da kroz dvadeset generacija imam one koji su se iz toga izvukli – ali po koju cenu!
Bojim se da će otpor u budućnosti biti mnogo opasnija odluka, jer će se najverovatnije bar deo naroda boriti protiv naci-fašizma...

U sklopu programa konferencije "Book Talk 2018" u toku je i tradicionalni propratni program kao što je "Nedelja knjige" u autobusima GSP-a, a održana je i turistička tura o znamenitim novosadskim piscima.

Sve detalje vezane za program konferencije ove i proteklih godina možete pogledati ovde:

http://www.color.rs/booktalk2018