O menadžeru i PR-u
Hajde malo alternativno. Eto, danas svaki kafić ima osobu za PR – primetili ste to, je l` da – red je da se malo pozabavimo tom pojavom na praktičan način. Elem, kako se novinarstvo razvijalo, postajalo je sve provokativnije, ponekad i bez potrebe ali navika je navika, šta ćete. Zato su oni koji su bili pod udarom novinarskih pitanja morali da odgovore na pravi način. I uradili su to – izmislili su posao PR menadžera ili portparola ili glasnogovornika.
Njegov ili najčešće njen zadatak je da kao onaj vazdušni jastuk u kolima amortizuje udare novinara i usmeri ih na željenu stazu. Pri tom on ili češće ona moraju da budu ljubazni, kreativni i spremni na sve. Hajde da vidimo kakvo je sada stanje u medijskim komunikacijama u priči u kojoj ćemo muškog junaka zamisliti kao novinara, a žensku učesnicu događaja kao PR menadžerku. Jeste li spremni da tako pratite priču? Idemo onda na nju.
U ovoj priči jedna kaluđerica ulazi u taksi, a tokom vožnje taksista sve vreme bulji u nju.
Ona ga upita zašto je tako gleda, a on joj odgovori:
-Hteo bih nešto da vas pitam, ali ne želim da vas uvredim!
-Sine moj, reče kaluđerica, ne možete da me uvredite. Kada je neko tako star kao ja i kada je toliko dugo kaluđerica, nema toga na svetu što već nije video i čuo. Sigurna sam, bilo šta da želite da me pitate, da to neću shvatiti kao uvredu.
-Onda da vam kažem: Znate, uvek sam sanjao o tome: ja, kaluđerica i znate ono, kako da kažem, oralno zadovoljstvo...
-Aha, na to će putnica, da vidimo šta tu može da se učini. Prvo: ne smete da budete u braku. Drugo: morate da budete katolik!
Taksista je bio oduševljen:
-Da, da, katolik sam i nisam oženjen!
-Dobro, onda skrenite u ovu malu ulicu…
U malenoj ulici kaluđerica je ispunila fantaziju dotičnog taksiste, i oni nastaviše vožnju.
U jednom momentu, taksista počne da plače.
-Dete moje, što plačete?
-Oprostite mi, sestro, zgrešio sam. Moram da priznam da sam vas lagao.
Ja sam Jevrejin i oženjen sam!
Na to je ”sestra” odgovorila:
-U redu je, nema veze, ja se zovem Kevin i krenuo sam na maskenbal!
Očigledno je da smo dobili efektnu priču. Možda ne baš onakvu kakvu smo očekivali na početku događaja, ali smo je dobili. A priča je ono što je najvažnije. Svi živimo za priče.
I očigledno je – ovako efektne priče ne bi bilo da se i novinari i PR menadžeri ne prave da jesu ono što u stvari nisu! A svi volimo efektne priče...
Sada, kada znamo zašto su takvi kakvi su, možda smo i malo spremniji da im oprostimo neke greške. A u biti, ako svaki razgovor između novinara i PR menadžera na medijima posmatramo kroz poređenje sa ovom pričom, sve će nam biti smešnije, malo više ćemo moći da uživamo u životu, a stepen manipulacije preko medija osetno će se smanjiti.
Jeste li spremni na to, da budemo malo koncentrisaniji dok pratimo medije, a ne samo da sve uzimamo zdravo za gotovo. Malo je teže, ali je uživancija neopisiva. Pitajte Kevina i taksistu, uostalom...
Dača Kocjan