PREPORUKA NEDELJE: Jelica Grganović – film, restoran, serija, koncert, predstava

Svi ljubitelji pisane reči dobro znaju za ime Jelice Grganović. Širok, topao osmeh, kovrdžava kosa, njen su zaštitni znak, a ima toliko planova da ne bi imalo smisla da ih sve ovde predstavimo, suviše bismo mesta zauzeli. Ali, izdvojićemo nekoliko prioritetnih: priprema reizdanje svoje prve dve knjige, ima želju da napiše dečiju priču o najmanjem stegosaurusu na svetu. Na ovom drugom njenom planu insistira Dobrosav Bob Živković, to je zapravo njegov, a ne Jeličin plan, ali kako su njeni planovi često zavisni od njega, tako je ovaj njegov, stegosauruski plan, postao njen. Dakle, što pre napiše tu priču, tim bolje, inače će je Bob progoniti, sve dok se to ne desi. Izuzetno je istrajan u toj disciplini. Našim čitaocima, Jelica je preporučila svoje favorite, izdvojivši kao pet svojih omiljeni film, restoran, knjigu, koncert i predstavu.

FILM

– Filmovi “Ime ruže” i svi delovi “Gospodara prstenova” su, za mene, retki filmovi, koji nisu izgubili na kvalitetu u poređenju sa knjigama na osnovu kojih su snimljeni. Tolkinova mašta je filmovima dobila nadogradnju, zahvaljujući tehnici i tehnologiji, postala verovatno življa no što ju je on ikada mogao živo da zamisli. A što se tiče filma “Ime ruže”, on je nemilosrdna slika vremena, koje je na svu sreću prošlo, raskrinkavanje idealizacije crkve, sažeta u rečenici da tamo gde ima humora nema straha, a tamo gde nema straha nema vere. Time je otkrivena vrlo jednostavna baza svih religija i objašnjenje njihovih dugotrajnosti – strah.

RESTORAN

– Restoran “Biblos” služi libansku hranu, koja mene očarava mešavinom namirnica, ukusa, nenametljivih začina i još jednom mi potvrđuje verovanje da su jug i istok prostori gde su nastale i dan-danas postoje najbolje kuhinje sveta. Tamo je, hiljadama godina unazad, hrana izašla iz dimenzija prehranjivanja i postala umetnost.

SERIJA

– Serija “Severna obzorja” je nastala sada davne 1990. godine, ali je za mene ostala najbolja serija koju sam ikada gledala. Dešava se u malom gradu, poslednjem naseljenom mestu na Aljasci, Sisili. U grad, iz Njujorka, stiže mladi lekar koji mora da odradi stipendiju, koju mu je jedan od žitelja grada platio, i tako se suočava sa životom i običajima kakve nikada do tada video nije, uslovljenim klimatskim uslovima, lokalnim legendama i verovanjima, i beskrajnom maštom režisera. To je grad u čijem jedinom kafiću za šankom možete da vidite pokojnog Dostojevskog, ali i milione puta uvećanog oca porodice – Grinju.

KONCERT

– Najbolji koncert na kome sam ikada bila je održao moj drug, Darko Rundek, u malom klubu u Makarskoj. Bilo je to jedne od ratnih godina, devedesetih. Darko i njegova grupa su svirali na najmanjoj mogućoj bini, zvučali kao da imaju najbolju tehniku na svetu, a onda za traženi bis je Darko rekao da će pevati, ali samo pod uslovom da posle pesme publika ćuti jedan minut. Tada je prvi put otpevao pesmu “Ay, Carmela”, prepevanu antifašističku pesmu iz Španskog građanskog rata. Publika je posle nje ćutala. Ćutali su i do glave obrijani mladići u crno obučeni. Kroz publiku, u gluvoj tišini, Darko je prošao i izašao iz kluba.

PREDSTAVA

– Krajnje neobjektivno, meni je najdraža i najbolja predstava koju je, kao svoju diplomsku predstavu, režirao Milan Nešković, predstava “Šine”, radjena po tekstu Milene Marković. Odigrana je na slovenačkom Primorskom festivalu, gde je prvi, a verovatno i poslednji put igrana na slovenačkom jeziku. Sada poznati režiser, Milan Nešković je za nju dobio desetku, a ja bila najponosnija na svetu, jer sam Milenin tekst ja prevela na slovenački, trudeći se, zajedno sa svojom porodicom, da koliko god mogu pomognem budućem režiseru.

Autor: Mario Badjuk
Foto: Bojan Brecelj

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.