MOJE PUTOVANJE IZ SNOVA: Danilo Bećković – Južna Koreja

Filmski reditelj Danilo Bećković, u društvu producenta Marka Paljića, posetio je i Južnu Koreju zbog Azijskog filmskog marketa, najvećeg u ovom delu sveta. Uputili su se u potragu za koproducenta za film Čulova iskušenja, sa kojim su već obišli pola planete. Tokom dve godine razvoja projekta putovali su, odvojeno ili zajedno, u Italiju, Irsku, Bugarsku, Nemačku, Francusku, Norvešku, Luksemburg, Španiju, Singapur, Laos, ali tek su se sada dokopali zemlje koja im je najvažnija za ovu priču. Film govori o severnokorejskim fudbalerima u Srbiji i, pre nego što bilo šta pomislite, treba da znate da je zasnovan na istinitim događajima: čak tri severnokorejska fudbalera igrala su za srpske klubove. Naravno, saveznika za ovaj film tražili su u Južnoj Koreji, koja ima jednu od najrazvijenijih kinematografija na svetu. Našim čitaocima prenosi svoje impresije sa Dalekog istoka.

DOLAZAK NA SEULSKI AERODROM

Dok slećemo na seulski aerodrom Inčon, pokušavam da pogodim da li parče zemlje koju vidim kroz prozor zahvata i Severnu Koreju. Granica je ovde jako blizu, ali se iz Južne Koreje nikako ne može preći u Severnu, ni kopnom, ni morem, ni avionom. Uska traka demilitarizovane zone je jedino mesto na kom se Korejci iz dve države susreću. Čak im je zakonom zabranjeno da razgovaraju jedni sa drugima ako se nekim slučajem sretnu u inostranstvu, mada ću kasnije saznati da se ovo pravilo retko poštuje.

OSTRVO SA SVEGA DVA STANOVNIKA

Sa Inčona metroom putujemo do Gimpa, drugog seulskog aerodroma, sa koga nas čeka još kratak let do Busana, luke na samom jugu zemlje. Južna Koreja ima pedeset miliona stanovnika, ali je površina otprilike kao kad bi se Srbija i Republika Srpska ujedinile. Tokom polučasovne vožnje, na monitorima u vozu gledamo kratki dokumentarac o ostrvima Dokdo. U pitanju je, zapravo, nekoliko velikih stena u Japanskom moru, oko kojih se Koreja i Japan spore već decenijama. Na ostrvima živi svega dvoje ljudi, a pod uticajem vetra i talasa, ubrzano erodiraju i pitanje je kada će ih vode sasvim progutati. Ipak, Korejancima je važno da svako ko sleti u Seul, odmah nauči da je to pusto kamenje samo njihovo. Meni se to dopada.

ČARI BUSANA

U Busan slećemo u suton. Sa neba posmatramo modro, metalno, more i destine ostrvaca koje iz njega izranjaju. Grad vijuga uz obalu, svetla su već popaljena i liči na nekakvog azijskog, vatrenog, zmaja. Taksi koji nas sa aerodroma vozi do hotela kao da leti preko bezbrojnih nadvožnjaka i mostova. U vazduhu, na sve strane, gore veliki, crveni krstovi. To su neoni na crkvama, kojih u Južnoj Koreji ima mnogo. Skoro polovina stanovništva ove dalekoistične zemlje su hrišćani, protestanti i rimokatolici. Za vreme borbi za oslobođenje od Japana, Korejanci su se masovno krštavali. Nisu hteli, sa Japanom, čak ni veru da dele. Meni se i to dopada. Sledećeg jutra shvatam da se naš hotel nalazi na samoj obali. Peščana plaža je ogromna, i široka i duboka. Oktobar je i više nema plivača, ali je plaža ipak puna sveta. Ne znam da li su to turisti ili stanovnici Busana koji tu provode dan. Tamo, preko metalnog, modrog mora, nalazi se Japan. Iz tog pravca je Korejancima oduvek stizao samo rat i osvajači. Danas, dolaze samo putnici. Najbliži gradovi, sa japanske strane su Fukuoka, Nagasaki i Hirošima.

ŽIVI OKTOPOD NA MENIJU

O tome razmišljam dok nas domaćini vode na večeru u restoran, na tim istim vodama koje su videle odsjaj atomske pečurke, gde će nam služiti sirovu ribu i žive hobotnice. Kažemo domaćinima, da sigurno nije teško biti kuvar u Koreji. Sve na stolu je živo, ponešto još mrda. Oni se malo uvrede, pa kažu da se za kuvara u takvom restoranu uči godinama. Nude nas da probamo živog oktopoda, koji se, isečen na delove, sve vreme migolji u činiji na počasnom mestu u sredini stola. Kada se pogleda iz daljine, deluje kao da nešto u činiji vri. Nekako uspevam da uhvatim jedno parče, ali su njegove pijavke toliko jake da podižu ceo tanjir.
Ostavljam ga da se malo umiri. Domaćini se smeju, pa kažu, da svake godine od oktopoda po nekoliko, mahom pijanih, ljudi strada. Pijavke im se, onako nacvrcanim i raspričanim, zakače u grlu i uguše ih. Ipak, oktopod koji se migolji u činiji, kao da vri, polako posustaje i, najzad, sasvim prestaje da se pomera. Ali, istog trena kad ga dotaknem štapićima, ponovo se uskomeša. Domaćini kažu, da je to, samo reakcija mrtvih nerava. Živi oktopod ima ukus kao guma.

KOREJSKI TEKSAS

Festival je završen i imamo pred sobom ceo dan da se upoznajemo sa Busanom. Teško je pogoditi šta je ovde centar grada. Ni ono, što postoji u svakoj evropskoj metropoli, što se obično zove "stari grad", ovde ne postoji. Cele četvrti se ruše, bez sentimentalnosti. Možda je to i zato, što Korejanaca ima tako mnogo, a zemlja im je, sva, u planinama. Zato se na sve strane oblakoderi propinju u nebo, i stalno se grade novi. To , verovatno, i jeste prava Koreja. Jedna dugačka ulica u Busanu zove se, po američki, Texas Street. Ime je, međutim, potpuno pogrešno, jer su skoro svi natpisi u ovoj ulici - ćirilični. Odmah iznad Severne Koreje počinje Rusija i Vladivostok je jednako udaljen od Busana kao Minhen od Beograda. Rusi, koji rade u Busanu, vole da ih sve podseća na domovinu, pa u teksaškoj ulici imaju svoje prodavnice, restorane, knjižare, i, što posebno naglašavaju, karaoke na ruskom. Rusi su, ovde, ljudi svih rasa i vera, kojima je ruski maternji jezik. Neki su plavi, skoro sasvim beli, kako ih mi u Srbiji najčešće zamišljamo. Neki su ruski Korejanci, porodice koje su se, posle celog veka, vratile na poluostrvo sa kog su potekle. Dok plaćamo račun u jednoj maloj prodavnici, jedna sitna korejska Ruskinja zagleda me sa čuđenjem, jer sam joj se zahvalio na njenom, maternjem, jeziku. Pita, kako to da Srbi govore Ruski?

OBILAZAK BUDISTIČKOG HRAMA JOGUNGSA

Imamo vremena još da obiđemo budistički hram Jogungsa, jedan od retkih koji se nalazi na obali. Obično su građeni u brdima, daleko od mora, sa koga su bili svikli, Korejanci, da dolazi neprijatelj. Hram je, kažu nam, bio do temelja razoren u XVI veku, a tridesetih obnovljen, najvernije što je bilo moguće. Pred hramom i ispred hrama, izvajane su ogromne figure prasića, okruglih i nasmejanih. Prodavci ispred hrama prodaju cele, plastične ili drvene, praseće porodice, što se radosno grle i miluju. Šta znače ove figure, ne znam, a ne uspevam posle ni da pronađem na internetu. Uveče odlazimo na roštilj, koji je, da mi zemljaci ne zamere, verovatno najbolji na svetu.

Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva