Divac - 212 cm duha

Ako neko u belom svetu ne zna šta je i gde je Srbija samo mu recite - Vlade Divac 

Jedna od najautentičnijih ikona s ovih prostora, momčić koji je karijeru počeo promašenim košem, ali ipak uspeo da se okiti s dva zlata sa svetskih prvenstava i ubaci 13. 398 poena u koš NBA, oprostio se u svom rodnom Prijepolju od aktivne igračke karijere, i to baš na dan kada su se pre 45 godina venčali njegovi roditelji Rade i Milenka. 

Gradić pomalo u jesenjem dremežu, ogrljen Srbijom, Bosnom i Crnom Gorom, planinama Zlatar i Jadovnik i oko 50.000 Prijepoljana ne pamte, u skorije vreme, sličnu svetkovinu. Nije mala stvar biti zemljak s čovekom koji je osvojio 14 medalja s reprezentacijom Jugoslavije. Stariji Prijepoljani pamte da je ovako svečano bilo samo kad je dolazio Tito. Tek, u sunčanu nedelju 23. septembra 2007. leta u gradskom bioskopu u kojem se davao film "Hari Poter", (nismo videli koji deo), sigurno nije bilo publike. Mesto više tražilo se za stajanje na nekom balkonu ili krovu s dobrim pogledom na gradsko igralište, na kojem je Divac dao „poslednji koš“. 

Umivene ulice, potkresano zelenilo, uparađeni ljudi, svečani ručak u svakoj kući, svi skoro odreda pozdravljaju one koji samo u autobusima prolaze kroz njihovo mestašce. 

„A, vi ćete kod Divca, ’ajde, ’ajde“, pozdravlja nas policajac na ulazu u mesto, pomalo razočaran što i on ne može da bude, kako se to kaže, na „licu mesta“. 

Vozimo se ispod mosta, pa rekom Mileševkom još nekih pet kilometara do manastira Mileševa. Divac kaže da je rastao uz Belog anđela, a kasnije živeo i ostavario košarkašku karijeru u Gradu anđela. 

Zvona najavljuju dolazak i početak borbe za autograme i slikanje s legendama košarke. Destogodišnji Milhajlo pomalo nervozno drži papririće za autograme i pita „šta milsliš, oće’ li da mi da autogram?“ 

Sevaju blicevi, pljušte autogrami u porti manastira. Čak se i kaluđer Nektarije rado slika s našim kolegom iz Slovenije. Ne smeta mu majica s natpisom SFRJ i petokrakom mladog novinara koji želi interviju s Divcem za čitaoce u Sloveniji. (old_image)

Legenda sporta se dobro pamti na prostorima bivše Juge. Usput saznajemo da je bivši Divčev kolega iz reprezentacije, Toni Kukoč na kratko svratio u Split, pa se sutradan, ipak, vratio prvim avionom  u Srbiju. 

U Mileševi su i Divčevi gosti saigrači iz NBA - Kris Veber, Skot Poland, Greg Popović, Šarunas Mačujonis... i iz reprezentacije Aleksandar Đorđević, Žarko Paspalj... tu je i fudbaler Savo Milošević. Pomalo zbunjene dugajlije iz NBA, pa oni su sigurno prvi put u životu u jednom pravoslavnom manastiru. Svi stoje pored kivota Svetog Save i freske Belog anđela koju je svet satelitom mogao da vidi 1958. godine. 

Meštani nam pričaju da oči anđela pomno prate čoveka, bez obzira na to u kojem je uglu crkve.

Dobrom voljom jedan sportista je uspeo da ujedini ljude i u svom rodnom Prijepolju. Da poseti i crkvu i džamiju. Svi koji imaju bar malo simpatija za sport bili su na ulicama, dok se poneko tiskao i na crkvenim zvonicima i džamijskim minaretima. 

Divčeva supruga Snežana podsetila je Prijepoljane da ne zaborave da među ovim brdima žive dve predivne religije - pravoslavna hrišćanska i islamska. „Živite zajedno u miru i znajte da nema niko vredniji nego prvi komšija do vas“. 

Porodici Divac i Vladi Prijepolje je reklo hvala na dostojanstven način plaketom i rečima „Vladi Divcu za sve ono što jeste“. 

Od ljudi koji malo bolje znaju Vlada čujemo da je Vlade čovek koji je uvek pa i od malih nogu okupljao ljude oko sebe. Divčev stariji sin Luka isto trenira košarku, ali kaže da ga roditelji ne forsiraju. Priznaje da voli i snoubording i da Vlade i Snežana ponekad znaju da budu i pomalo  strogi roditelji. 

Jedna od Divčevih strina, Slavka Divac, prava gorštakinja, visoka oko 192 centimetra, priča da je Vlade bio nestašno dete, uvek na terenu s drugarima oko sebe i loptom u rukama.
„Pa, imao ti je on čak i koš u stanu . A sve kakav je, poneo je iz svoje rodne kuće u Ivanji šest kilometara udaljenoj od Prijepolja. Sve što naumi sigurna sam da će da ostvari. U ovoj akciji pomoći ljudima bez krova nad glavom sigurno će uspeti. Tvrdoglav je i uporan, ali i staložen, na roditelje“. Saznajemo da sva slava Amerike i novci nisu uspeli da mu pomute duh. Kažu mada u pola glasa, jer Divac ne voli o tome da govori, da je zvezda NBA uvek pomagala svoje meštane. U nevolji i bolesti, uvek im se našao...

(old_image)Na glavne prijepoljske ulce, u međuvremenu, ne može ni igla više da padne. Svi verovali ili ne hoće da uđu u muzej posvećen Vladi Divcu. Prijepolje, mesto koje se pominje prvi put u istorijskim izvorima 1343. godine, kao trg manastira Mileševe, čekalo je šest vekova da dobije prvi muzej. 

Nije čudno što svi onda hrle u njega. Nestašni mališani se tiskaju oko ograde. Po neko uspe da uđe, ostali se gurkaju, policija ih opominje, ali radoznalih i veselih očiju je sve više i više.
„Divčno, Divčino“, govore prijepoljske ulice, a Divac s blagom setom u glasu nam priča da ne oseća umor „mada je sve bilo veoma emotivno“ i zahvaljuje na podršci surpuzi, sinovima i ćerki. 

Pričamo o akciji „Možeš, i ti“, svi koji pošalju SMS na brojeve 063 12 ili 064 12 doniraju sa 100 dinara akciju čiji je cilj da se licima izbeglim od zla rata, još od sredine 90- tih godina prošlog veka u 21. veku izgradi krov nad glavom. 

„Ljudi traže najminimalnije, to što se desilo njima može svakom da se desi. Mi treba jedni drugima kao ljudi da pomognemo. Ja sam lično celu karijeru, ime i prezime uložio u ovaj projekat“, kaže Vlade uz napomenu da se detalji o tome koliko je novca do sada skupljeno nalaze na sajtu www.divac.com 

„Želim da ljudi iz dana u dan znaju šta se dešava i da novac ode u prave ruke. Ima ljudi kojima je potrebno pomoći da naprave samo prvi korak. Želim da inspirišem ljude, ako mogu, da se okrenu oko sebe da vide kako drugi žive i ako mogu da im pomognu, neka pomažu, neka ne odmažu. Ideja je i da pokažemo svetu kakva je zaista Srbija“. Pričao nam je i o tome kako loših trenutaka ne voli da se seća i da su mu najdraže utakmice koje igrao za reprezentaciju, kao i da političari imaju moć, ali da je ne koriste na prave stvari... 

Broj 12 i 21, sportistu koji je kako kaže Leri Braun (Larry Brown) „svakog igrača oko sebe činio još boljim“,centra koji je bio nesebičan u dodavanjima, igrača posle čijeg trejda su plakala deca Del Harisa (Del Harrisa) izgubio je košakraški teren, dobili su ljudi kojima je pomoć potrebna. Prijepolje je dobilo muzej i postalo mesto koje će neki budući turisti sigurno zaokružiti na svom putešestviju kroz Srbiju. 

Prijepoljska deca ostaju da skidaju plakate s likom Vlade Divca i da ih nose kući, malo stariji igraju basket. Koševi na brdovitoj ulici na svakih tridesetak metara. Ko promaši i ne uhvati loptu mora da trči niz brdo. Ako hoćete u Prijepolju da igrate basket ne smete da gubite lopte, a morate da pogađate u centar... 

Danijela Tadić