Međunarodni lov na šarana

Počasnim zabacivanjem udice u Savsko jezero  zvanično je počelo Deveto svetsko prvenstvo u lovu na šarana

Timovi iz 17 zemalja puna 72 sata, bez prekida, takmiče se u pecanju najtežeg šarana, ali i u strpljenju i izdržljivosti bez sna. Svaki tim sastavljen je od deset ljudi, a po dvoje su u jednoj ekipi. Jedna zemlja ima tri tima koji pecaju, jedan rezervni, kao i kapitena, selektora i menadžera. 

Ni kiša nije uspela da omete strasne ribolovce iz Moldavije, Francuske, Ukrajine. Portugala, Rusije, Bosne i Hercegovine, Srbije i ostalih zemalja, da „ukrste“ pecaljke i ekipno i pojedinačno pokušaju da upecaju najvećeg savskog šarana. Prema procenama iskusnih ribolovaca najteži bi mogao da ima i do 25 kilograma. 

Kako nam je objasnio Jovica Benak, član naše ekipe, za uspeh je potrebno malo sreće i malo više znanja. „Treba osetiti kada je pravo vreme da se riba nahrani, na kojoj dubini zabaciti pecaljku, ali i koji vetar duva“. Takođe, bitno je i kako pokušavate da „namamite“ šarana. Najbolje je koristiti kukuruz ili bojilu. To je kuglica napravljena od više vrsta brašna uz dodatak raznih aroma“, objašnjava „pecaroške tajne“ naš sagovornik. 

Pobednik će se odlučivati sabiranjem kilaže svih upecanih šarana u jednom timu. Važno je i napomenuti da sportski ribolovci ulovljenu ribu prvo izmere, ako je velika slikaju se s njom, a zatim je obavezno puštaju nazad u jezero. 

Iako mnogi misle da je ovo muški sport, u reprezentacijama Rusije, Ukrajine i Hrvatske, pecaljku uz pecaljku, sa muškarcima takmiče se i dame. I po mišljenju kolega iz ostalih zemalja, one su čak i strpljivije, a umeju i da osete u kojim jezerima i rekama ribe grizu danju, a u kojima noću. 

Sreću i dobar ulov pecarošima poželeo je i Aleksandar Dragin, ministar za zaštitu životne sredine, dok je Dragan Bošković, predsednik ribolovačkog saveza Srbije svima poručio „Bistra voda i mir u srcu“. 

Prema rečima starijih ribolovaca najveći upecani šaran bio je težak 39 kilograma. Čast i sreću da ga izvuku imali su pecaroši u Nemačkoj.

Tekst: Aleksandra Galić
Foto: Sanja Knežević