Don Krsto
Odavno se u beogradskim pozorištima nije mogla videti priča ispričana skoro u sonetima. Vida Ognjenović latila se teškog posla da publici približi poetsko pozorište kroz bajkoviti lik don Krsta, čoveka za kojeg papiri tvrde da je bio žitelj Budve i kanonik crkve Svetog Marka u Veneciji.
Požutela arhivska građa, uz oskudne podatke, dala je dosta prostora za maštanje o životu jednog “ugasnika”, kako sam sebe zove don Krsto, u tekstu i režiji Vide Ognjenović.
Poetika na granici s duhovitom komedijom, prožeta melanholičnim osećajem života, daje dosta povoda za maštanje onima koji imaju smisla za poeziju. Ali ko danas čita, a pogotovo pesme? Publika, navikla na brza iznenađenja uvijena u svetlucave pakete, sigurno neće pronaći tačku oslonca u predstavi kojom je Jugoslovensko dramsko pozorište počelo jubilarnu 60. sezonu. Otuda ne čudi meškoljenje i zevanje dobrog dela onih koji su, eto, došli u pozorište...
Ovo je predstava koja od gledalaca zahteva punu pažnju u procesu otkrivanja, neki bi rekli, teške, neki, komplikovane ličnosti, zaljubljene u sunce, more, vetar, mirise, Boga, Luciju.
Dramaturški maestralno zamišljen lik don Krsta otkriva se kroz dijaloge s njegovim bližnjim – bratom bilzancem, s jedne strane i, s druge strane, skitnicom i za sadašnje vreme "uspešnim čovekom" Brunom. Najlepša moguća poruka da se život i ličnost može otkriti samo kroz dijalog i druženje. A sam dijalog je priča ili pesma za sebe i paštrovsko narečje bez preterivanja i karikiranja može u nekim momentima zazvučani kao pesma.
Bez šepurenja i nametanja po svaku cenu, Vojin Ćetković u ulozi don Krsta dočarava stilski uobličen lik čoveka koji je sveštenik i bogotražitelj, ali ne i asketa. Don Krsto je sada već zaboravljeni lik popa koji svojim delima propoveda lepotu i ljubav. Dovoljno za suptilo pozorište i zadatak svim onim glumcima, rediteljima, piscima i dramaturzima, koji žele da vam po svaku cenu objasne šta je to pozorište. Ekipa predvođena Vidom Ognjenović ostaje pri stavu da je pozorište lepa reč koja i gvozdena vrata otvara.
Ističemo i uloge Igora Đorđevića i Ivana Bosiljčića i svih onih velikih glumaca – Mihaila Janketića, Đurđiju Cvetić, Slobodu Mićalović, koji ukazuju da za istinskog umetnika nema velikih i malih, već samo dobrih i manje dobrih uloga.
Predstavom “Don Krsto” Vida Ognjenović je zaokruzila “Budvansku trilogiju”, koja obuhvata i predstave “Kanjoš Macedonović” i “Jegorov put”. Predstava je urađena u koprodukciji s festivalom Grad teatar i dobila je ove godine Nagradu za dramsko stvaralaštvo u Budvi.
Danijela Tadić