Rakija fest

S njom na usnama se rađalo, ženilo, udavalo i umiralo... 

Rakija uz koju su neki doživeli i stotu,  prvi put je predstavljena u centru Beograda na Trgu Nikole Pašića kao mogući vodeći srpski brend. 

“Srbija među šljivama” dobila je svoje opravdanje. Rakija koja se nekad pekla u svakoj kući u kojoj ima žive duše, postala je u skladu s vremenom, ne samo piće, nego i predmet naučne analize i ozbiljan posao. Pa, tako i prvi Rakija fest u centru Beograda, nekog da podseti na seosku idilu, nekog na sadašnji trenutak kad se za relativno male pare može dosta piti, a nekom da ukaže na posao budućnosti. 

Prvu rakiju, prema narodnom predanju, pekao je niko drugi do sam đavo. Priča se da je tu rakiju probao sveti Sava, prekrsito se i rekao “za starog lek, za mladog bes”. Tako se i na Trgu Niklole Pašića, po sivom oktobarskom danu, skupilo nekoliko stotina znatiželjnika, uglavnom da, kako smo čuli, u lekovite svrhe konzumira i kupi po neku rakijicu. 

Mnogi su se u Srbiji, kako saznajemo, jedno vreme skoro stideli rakije. Simbol moći bio je uglavnom viski i tompus. Ako je suditi po Rakija festu vremena su se promenila i izgleda da ima nade, pa, i za rakiju. Jedan od prvih političara koji je poneo na poklon domaću šljivovicu bio je Zoran Đinđić, koji je ovim srpskim specijalitetom darivao Bila Gejtsa. 

Među pijancima nema pravih ljubitelja rakije 

Svi prozvođači s kojima smo razgovarali podvlače da ova manifestacija nije promocija alkoholizma, ali kažu da u Srbiji još ne postoji kultura pijenja alkoholnih pića i podvlače da pravi ljubitelji rakije nisu pijanice. 

“Ko pije puno rakije ne zna na kraju pijan šta pije. Pravi ljubitelji domaće rakije konzumiraju jednu do dve čašice i tad osete punoću ukusa ovog pića”, kažu skoro horski svi proizvođači, njih oko 40 iz raznih krajeva Srbije. 

U ponudi je bilo najviše šljivovice, pa zatim dunjevače, koja je najtraženija, kajsijevače, jabukovače… Cene od 500, 600 do 1.000 i 2.500 dinara. 

Jasno je da Srbija nema moćnu automobilsku industriju niti prestižne tehnologije, ali rakiju ima. Ozbiljni proizvođači kažu da uz malo podstreka države i dobru reklamu, rakija može da bude i posao budućnosti. 

Dušan Katić, predstavnik Ministarstva poljoprivrede, ističe da se sa Evropskom komisijom već vode razgovori povodom dobijanja zaštite imena za „srpsku šljivovicu” na osnovu geografskog porekla. U proceduri za dobijanje te zaštite su i „lozovača” iz Pomoravlja, „vršačka lozovača”, „timočka lozovača”, „smederevačka lozovača”, „župska komovica”, „pirotska lincura”, „klekovača” iz Bajine Bašte. Predviđa se i novi zakon usklađen s evropskim propisima prema kojima svako domaćinstvo koje peče rakiju, pa i za lične potrebe, morati da bude registrovano.

Rakija s tri srca, lek protiv alkoholizma 

Miodrag Lazić, s gunjom na leđima, šubarom na glavi i rakijom u ruci dolazi iz Žagubice sa Homoljskom zdravicom i zalaže se za navedene propise. Kaže da on na tradicionalan način uz primese najvećih tehnoloških dostignuća pravi jedinstvenu “rakiju s tri srca”.
 
“Ja radim srcem i uzimam samo srce od rakije, ostalo odbacujem. Imamo i rakiju od 14 lekovitih biljaka. Nije ovo rakija za sve šta vas zaboli, ali nauka je dokazala da su neke rakije lekovite. Ove sa žalfijom za jačanje desni, neke su dobre za bolju cirkulaciju, regulaciju pritiska, varenje, imunitet”. 

Priča nam Miodrag da je ovo rakija i za decu. “Bila mi je jedna doktorka, sa sinom od pet godina, kaže da mu kad ga zaboli stomak da malo dobre domaće rakije. A imam i rakiju koja otvara apetit i čak odvikava od alkoholizma. Svako ko popije čašicu ove rakije neće mu više biti potrebna, jer će biti zadovoljan”. (old_image)

Da bi se dobra rakija ispekla, neophodni su i dobri kotlovi za pečenje. Borislavu Jevtiću iz Raševca kod Petrovca na Mlavi, pravljenje kazana za rakiju je porodična tradicija: “Svi u selu peku rakiju, neko radije pije viski i druga pića. Ja mislim da je pijenje nasledna familijarna stvar i trenira se tako što se ide u kafiće, kafane”, kaže Jevtić. 

Šljiva ranka 

Srbija je bar što se tiče šljivovice bogata autohtonim vrstama. Od članova Udruženja voćara i pekača rakije iz Petrovca na Mlavi, koje je dobilo najveća priznanja na sajmovima u Novom Sadu i Ljubljani saznali smo da je crvena šljiva ranka najbolja za rakiju. 

“Što je piće starije to je bolje, za razliku od nas ljudi. Mi imamo ovde i šljivovicu staru 25 godina, koja vredi 1.500 dinara. Najbolje je da rakija odleži u hrastovim buradima neko vreme da sazri. Posle tri godine vadi se i pakuje u staklene sudove”, objašnjava nam Nebojša Bogić iz Petrovca na Mlavi. 

Priča nam Nebojša da se ranije drugačije živelo i drugačije pilo. “Od 70-tih godina 20. veka počela je da se proizvodi rakija bez jedne trunke šljive, a sad ljudi piju sve i svašta. Brzo se živi, pa neko hoće da se brzo i napije. Ranije su ljudi i od 100 godina gustirali i pili rakiju svaki dan po malo. Rakija je u malom lek u velikom otrov”. 

Nebojšu kolege iz Udruženja podržavaju u potpunosti i kažu da je trenutno najveći problem neujednačenost kvaliteta rakije. Svi odreda hvale homoljsko područje kao bogom dano za proizvodnju rakije.
 
“Homoljsko područje, tok Mlave i nadmorska visnina od 250 metara odgovara šljivama koje su autohtone, posebno bugarki ili moravki iz porodice crvene ranke”, objašnjava Miodrag Živković. 

Priznaje nam da svi proizvođači rakije, kao i kuvari imaju male tajne, o kojima nerado govore. Na kraju nam ipak otkriva jednu: “U rakiju se ubace po dva ili tri klipa kukuruza s šišarkom da pokupi kiselinu”, otkriva nam Živković i priča da se u Petrovcu od 1960. do 1980. godine, godišnje izvozilo po 700 i 800 vagona rakije. 

“Sada uopšte ne izvozimo, nemamo ni dovoljno radne snage. Iako bi ovo mogao da bude posao budućnosti. Treba da se nađe tržište, očekujemo i da država reaguje. Nadamo se da ćemo do 2010. godine imati tržište, Evropa i Rusija su veoma zainteresovane za šljivovicu, mada je Kina trenutno proizvođač broj jedan u svetu”, priča Živković i dodaje da srpsku šljivovicu u Evropi posebno vole Poljaci i Nemci.. 

Amerikanci i šljivovica 

Srpska šljivovica se sve više konzumira, a od menadžera prodaje Stare sokolove rakije Saše Todorovića saznajemo da je šljivovica zvanično piće na meniju u Ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu. 

Prema njegovim rečima najsigurniji način da otkrijete pravu rakiju jeste cena. “Rakija od 200 ili 300 dinara - nije rakija”, kaže Todorović. 

Slaviša Papić proizvođač iz Kovina slaže se s ovim mišljenjem. “Cena prave jabukovače ili kajsijevače je oko 750 dinara. Za jedan litar kajsijevače potrebno je oko 10 do 11 kilograma kajsija. Jedan kilogram kajsija košta 35 dinara, pa računajte, a u tu cenu nije uračunati transport, anbalaža, reklama”, kaže Papić. 

Bilo kako, nadamo se da će na ovim prostorima biti uskoro više ljudi koji će piti i rakiju iz čistog hedonizma. 

“Mučenica”, “brlja” i razne “zozovače” trebalo bi da odu u istoriju, a rakija postane i hrana i narodni lek, ne samo za besparicu, bedu i neraspoloženje…

Tekst: Danijela Tadić
Foto: MArko Risović