Menadžerski "eskadroni smrti"

Predsednik Color Press Grupe Robert Čoban u autorskom tekstu u magazinu "Diplomacy & Commerce" osvrnuo se na jednu zanimljivu pojavu na privrednoj sceni u regionu.

- Pre nekoliko dana sreo sam prijatelja koji radi u jednoj velikoj korporaciji i nakon par minuta razgovora obojica smo se dotakli teme o kojoj se više ćuti nego govori u poslovnim krugovima Beograda i Srbije. Reč je o menadžerskim "eskadronima smrti", pojavi koja je primećena na ovim prostorima proteklih desetak godina. Slična pošast "napala" je mnoge kompanije i u regionu, neke su se izvukle a neke danas više i ne postoje.

Model je uvek isti:

1. Čin:

Vlasnik domaće kompanije, najčešće porodične firme sa jednim vlasnikom koja je prerasla veličinu malog i srednjeg preduzeća, osim osnovnog biznisa kreće da se širi i u drugim oblastima, onima za koje veruje da su u ovom momentu profitabilna.
Međutim, on o tim biznisima ne zna gotovo ništa, osim da želi da se njima bavi i da ona u teoriji mogu da donesu dobar profit.

2. Čin:

Vlasnik, najčešće na preporuku a nekad i nakon opsežne selekcije na konkursima - odabere menadžera sa odličnim referencama za taj posao. Menadžer dolazi i posle kratkog vremena ispostavlja vlasniku zahteve: "Ja ne mogu da radim bez dobrog finansijskog direktora: Pera ti je genije za finansije, moramo da uzmemo Peru!". Zatim: "Preduzeće našeg renomea mora da angažuje vrhunskog IT stručnjaka! Nama treba Dušan! I treba obavezno da kupimo ovaj program!". Marketing vlasnik obično prepusti ćerki - jer to je, jel tako, ženski posao. Ako ima stasalog sina - on je najčešće direktor razvoja. Fokusiran više na brza kola koja mu je tata kupio i noćni provod nego na razvoj kompanije.
Vlasnik kompanije, najčešće obuzet vođenjem cele grupe, neretko ometen i efektima "krize srednjih godina" - izlazi u susret menadžerovim željama.

3. Čin:

Kada formira tim - menadžer kreće u akciju diskretnog pljačkanja kompanije uglavnom kroz nabavke od "pouzdanih dobavljača", naravno - "njegove ljude". Prve godine, pošto rezultata nema, menadžer kuka na "raniju garnituru", druge se vadi na "makroekonomska kretanja koja nam ne idu na ruku" i treće - zajedno sa Perom, Dušanom i ostalima - potajno traže novi posao. Novu kompaniju u koju će doći sa svojim kravatama, tašnama, laptopovima i lepom pričom o razvoju korporacije, o finansijskom magu Peri i IT geniju Dušanu.

4. Čin:

Iza ovog "eskradrona smrti" ostaju često gotovo potpuno uništene kompanije, nekad i čitave grupe. Redovno - na lageru ostaju tone proizvoda kupljenih od "pouzdanih dobavljača". Jednom vlasniku hotela je tako kad je smenio direktora - ostalo tri tone belgijske čokolade ("koju će gosti da obožavaju uz biftek") i dve tone začina. U jednoj mesnoj industriji ostalo je na lageru nekoliko tona paštete sa suvim šljivama i paštete sa pomorandžom. Jedan vlasnik, kada ga je "eskadron smrti" napustio - otkrio je da je menadžer registrovao na svog prijatelja kompaniju koja je radila povlašćene poslove sa njihovom. Vlasnica jednog trgovinskog lanca se "osvestila" u zadnjem momentu i izbegla da joj se dogodi ono što i njenom znatno većem kolegi iz susedne države.

Epilog:

Žrtve "menadžerskih eskadrona smrti" uglavnom nisu mala i srednja preduzeća u kojima je relativno lako kontrolisati zaposlene i procese, nisu ni velike međunarodne korporacije koje imaju decenijama razvijane sisteme koji onemogućuju da se ovako nešto desi. Žrtve su velike domaće kompanije koje su u jednom momentu krenule u disperiziju poslovanja. Prepoznaćete u ovoj priči verovatno neke kompanije iz regiona, neke koje su preživele, neke u kojima "eskadroni smrti" još deluju i neke kojih više nema na poslovnoj mapi.

Autor: Robert Čoban
Foto: Ilustracija/Pixabay.com