SAVO MILOŠEVIĆ POSLE NIZA PORODIČNIH TRAGEDIJA: Bog zna bolje od mene zašto se nešto dešava

Kada biste slučajno upoznali Sava Miloševića (46) van fudbalskog stadiona, i da ne znate da je trener Partizana, stekli biste utisak da razgovarate sa čovekom širokih shvatanja.

- Želja mi je da budemo civilizovana država. Mi smo bogata zemlja, vrlo brzo bismo mogli da budemo među jačima u ovom delu Evrope. Možda je to i moja zabluda, ne znam. Ali najveći problem kod nas Srba jeste netrpeljivost. U mnogim stvarima idemo u krajnost, a kada odete u krajnost, izađe i mržnja. Neko je drugačije podšišan, nosi drugu garderobu, navija za drugi klub... To je besmisleno potpuno! Iz toga proizilazi mnogo negativnih stvari, mržnja, pre svega. Igrao sam u četiri različite države (Engleska, Španija, Italija, Rusija), nigde nisam video ovoliku netrpeljivost jedne nacije oko banalnih stvari. Podele su kod nas žestoke i nepremostive. Ionako nađemo razlog da se podelimo na četnike, partizane, "Grobare", "Delije", demokrate, nedemokrate... Ubi nas mržnja. Osvestimo se!

Za čime žalite?

- Žalim što nisam završio školovanje. Kada sam bio mlad, prešao sam u Partizan iz Republike Srpske. Do osnovne škole sam bio vukovac. U to vreme niste mogli preko interneta da završavate školu. Nije mi žao zbog diplome, već verujem da sam imao kapacitet da budem dobar student.

Rekreativno igrate tenis. Da li ste razmenili neki udarac sa Novakom?

- Ma kakvi, ne bih se usudio. Poen da mu uzmem? Ni kad bi Nole igrao levom rukom! Mnogo su velike razlike. Njemu jedini put kada dotakneš loptu jeste kada serviraš. Kad ti je udari, ne stižeš je. Igrao sam tenis. Bili smo dobri Dragan Ćirić i ja, Goran Pandurović je bio nezgodan kao Nadal, sve je stizao, a imao je i dobar topspin. Igrao sam i basket na Torlaku, čak sam i osvojio jednom ligu.

Koja vam je najveća ljubav?

- Istorija. Da nisam bio fudbaler, bio bih profesor istorije. Kasnije sam zavoleo i filozofiju. Volim društvene nauke. Volim nemačku školu filozofije. Artur Šopenhauer je za mene otac filozofije, a volim i Fridriha Ničea. A što se tiče istorije, ne bih izdvajao pojedince. Nisam ni ja načisto ko od istoričara ka čemu vuče, a šta je stvarno istina. Istorija je možda jedini predmet u kojem imate više aspekata gledanja. Agresor i žrtva ne mogu imati jednu istinu, a teško je sve svesti na jednu istinu.

Imate li mesto gde pobegnete kada želite da se osamite?

- Trenutno živim sam, tako da imam tu situaciju kad hoću. Kad god je moguće da ostanete sami sa sobom, da popijete kafu, dobro je, nekad ćete u tišini doći do dobrih zaključaka. Iznenađujuće kvalitetno provedeno vreme! A nekad ne morate ni o čemu razmišljati.

Kako gledate na psihologiju i psihijatriju? U Srbiji je to i dalje tabu tema.

- Srbi su veliki stručnjaci za sve, pa kažu sebi "zašto bi išao kod nekoga kad znam sve". Ne samo Srbi nego svi narodi koji žive u Srbiji. Mislimo da znamo sve. A to oko tabua i sramote zbog odlaska kod psihijatra... Znate, imate gradsku i ruralnu Srbiju. U provinciji će možda neko reći da ste ludi ako idete kod psihijatra. U gradu već neće. Znam iz sporta koliko je psihologija bitna da bih znao kako da se odnosim prema grupi, kolektivu. Psihologija je neophodna, pa nisu ljudi džabe to razvijali vekovima. Lekari pomažu. Moramo neke odluke u životu donositi na osnovu stava stručnjaka, a ne da mislimo da znamo sve najbolje o svemu.

Kako gledate na koronavirus?

- Nisam stručan, ne bih se usudio da pričam. O virusima znam samo elementarne stvari. Vidim na osnovu SZO da je problem ozbiljan, globalnih razmera. Verujem da iza svega stoji neka ekonomija ipak. Postajem pomalo zabrinut, ne samim koronavirusom, već zbog stvaranja panike. Posledice mogu da budu žestoke. Pogledajte Italiju, koliko žrtava, država im je pred bankrotom. Jedna stvar je mortalitet, druga stvar su ekonomske posledice koje mogu da izazovu dodatnu kataklizmu. Može da dođe do žestokih poremećaja koji mogu da pređu u ratove.

Koji film Savo Milošević preporučuje?

- Volim životne filmove. Poenta je da vam bar jedna rečenica ostane u glavi bilo da je iz knjige ili filma. Volim filmove o realnom životu. Preporučujem film "Porodično stablo" sa Dajan Kiton, Sarom Džesikom Parker, kojoj je to najbolja uloga u životu. Taj film me je naučio da smo svi toliko slični jedni drugima, bez obzira na to što je radnja filma u Americi. Volim i "Matriks". To je remek-delo. Ima sličnosti sa budizmom, ali je istovremeno i put do boga. Prepun je skrivenih poruka. Kad smo kod budizma, postojao je pre naše vere. Ne znam da li je bolji, ali je budizam iskusniji.

Da li smo imali prevelika očekivanja od nedavnog derbija (0:0)?

- Uvek ih imamo jer zato je derbi - derbi. Draž derbija jeste u tome da može da bude taktički, da bude više ružnih stvari jer težina je takva da sputava lepotu. Objektivno, imali smo četiri, pet prekida, jedan prekid od tri minuta ubije ritam igračima oba tima. A goleade će biti kada derbi ne bude pitanje života i smrti.

Da li ste trener motivator ili se oslanjate na znanje?

- Ne razdvajam te stvari. Moderan i ozbiljan fudbal ne može da se vodi ako nemate stručno znanje. Morate uveriti te igrače da rade stvari. Koliko god vaša filozofija, koncept rada bili dobri, kvalitetni su do mere do koje mogu da se prenesu na teren. U fudbalu dva i dva nije četiri. Nekad je pet, a nekad je tri. Fudbal je ogromno polje znanja. Ako želite da napredujete u fudbalu, morate da radite jako, da znate da radite sa grupom... Srpski fudbal je trenutno veoma daleko od svega ovoga. Sistemski sedam miliona svetlosnih godina od Evrope. Suštinski bi sve moglo drugačije da izgleda. Izbegavam da pričam o sebi, ali činjenica je da sam pet godina bio u savezu sa Mrkelom. U tom periodu smo bili prvaci Evrope do 19 i prvaci sveta do 20 godina. Dakle, mi možemo. Možemo brzo da se približimo, ali mislim da idemo u suprotnom smeru od evropskih tokova.

Željno iščekujete privatizaciju klubova? Da li je uopšte izvodljiva?

- Još nismo privatizovali klubove i teško je u takvim okolnostima da se nosimo sa strancima. Na grbači smo države. Ovde se mnogo stvari ne zna u startu, teško je da napravite ozbiljnu priču i budete konkurentni. U ovakvim okolnostima nijedan pametan čovek ne bi uložio evro u Partizan i Zvezdu. Mora prvo država da definiše sve. Kada bude privatizacije, večiti će ići u jedan paket. Ali ne mora. Ni Barsa i Real nisu privatni. Nije sporno, ali je sporno da čekamo jer smo u praznom hodu. Tonemo, a ne shvatamo da tonemo. Ako se nastavi ovako stanje, bojim se da ćemo doći do reke bez povratka. Zapišite moje reči zatamnjenim slovima: ako se nastavi ovako, doći ćemo na nivo amaterizma.

Poginuo vam je brat Andrija, majka vam je preminula od raka, oca vam je ubio deda. Kako ste uspeli da sačuvate zdrav razum usled porodičnih tragedija?

- Samo verom u boga. On zna bolje od mene zašto se nešto dešava. Iz mog ugla sa ovog aspekta ne mogu da shvatim. Ali bog zna zašto je to tako. Nisam od onih koji povremeno veruju u boga. Ili verujete u njega ili ne.

Da pređemo i na lepe teme. Šta vas raduje u životu?

- Svaki dan me nešto obraduje. U životu postoje samo male stvari koje vam daju sreću, zadovoljstvo. Ako ste blagosloveni da prepoznajete mala zadovoljstva, shvatićete da su ta zadovoljstva jedina vredna života. Ako uspete da učinite da vas ona čine srećnim, onda možete da kažete da ste srećan čovek.

Da li koristite društvene mreže?

- Zateknem sebe kako sam ostao u 20. veku. Ja sam deset puta više iza svoje dece nego što su moji roditelji bili iza mene. Brzina je takva da se ne snalazim, ja sam metuzalem. Postali smo robotizovani, izgubili smo dušu. Jedan od ciljeva je stvaranje vojnika koje možete lako kontrolisati pomoću tih spravica, društvenih mreža koje su izmišljene. Mnogo je lakše svetskim moćnicima da kontrolišu svet na taj način.

Šta bi vas zadovoljilo?

- Država realno ima veće probleme od fudbala. Ali fudbal i sport nisu samo medalje i trofeji. Ako želimo da stvaramo zdrave ljude, decu moramo usmeriti na sport, obrazovanje. Ako ne uradimo to, umesto škola i stadiona, gradićemo bolnice i zatvore. Bilo bi dobro da Ministarstvo sporta, obrazovanja i kulture dobijaju po tri odsto iz budžeta, bio bih presrećan. To bi značilo da se stvaraju zdravi ljudi. Ne zaboravite, nijedan posao na svetu ne možete raditi ako niste fizički zdravi.

Šta može da vas izbaci iz takta?

- Skoro ništa. Gužva u saobraćaju, recimo, nema šanse da me iznervira. Kada sam se vratio u Srbiju, rekao sam sebi: "Ako se budeš nervirao zbog toga, poludećeš za tri meseca". Nikada se ne nerviram oko saobraćajnih gužvi. Nervoza, reakcija u revoltu, to mi se ne dešava. Nažalost, imao sam mnogo tragedija u životu. Oko čega se mi nerviramo danas, sutra ćemo da zaboravimo. Ako je nešto žešće, trajaće sedam dana, a već za mesec dana nećemo imati svest oko onoga što se desilo.

Izvor: Republika.rs
Foto: RTS Zabava - Zvanični kanal - YouTube/PrintScreen