Mr. Brooks

"Mr. Brooks", psihološki triler reditelja Brusa Evansa, prikazan poslednjeg dana "L`Oreal Paris Sinemanije", film je ne baš jasnih rediteljskih namera. Zbog priče, raspleta, odsustva kazne i dve krvave, gadne, naturalističke scene nakon gledanja ostavlja gorak ukus. 

Mister Bruks (Kevin Kostner) je uspešan poslovan čovek, na čelu sopstvene firme, uzoran muž i otac. Film počinje proslavom na kojoj mister Bruks dobija nagradu "Čovek godine". Malo kasnije, u kolima, Bruks počinje da priča s Maršalom (Vilijam Hart), koji se javlja sa zadnjeg sedišta i koji ga nagovara da "uradi to još jednom". Maršal je Bruksov alterego, najbolji prijatelj, njegova mračna strana koja ga usmerava i produbljuje. On simbolizuje i mračne porive i genijalnost, zahvaljujući kojoj mister Bruks nikad nije bio uhvaćen. 

Bruks je serijski ubica, takva mu je priroda. On je, kako sam kaže - navučen. Ta navučenost se ne objašnjava, samo se konstatuje. Bio je čist dve godine, dok ga Maršal nije nagovorio na novo ubistvo. Bruks ubija nepoznati par, a sva draž je u osećaju. Ali svedok ubistva počne da ga ucenjuje, i tu kreće zaplet. 

Film, dakle, počinje iz kontre - od ideje da se kod lošeg čoveka predstavi ono dobro. Bruks je hladan, odmeren, kontrolisan tip, brilijantne inteligencije. Emocije pokazuje samo u porodici, posebno prema ćerki. Ali ona napušta koledž, vraća se kući, a razlog je dublji no što se na prvi pogled čini. Bruks je odlučio da prestane da ubija, ali namerava da to učini još jednom. Zatim ubija i da bi se otarasio ucenjivača koji je bio svedok tog ubistva i da bi se, posredno, otarasio policajke koja mu je za petama (Demi Mur). Ubija i da bi spasao osumnjičenu ćerku, da bi se ubistvo u koledžu pripisalo nekom drugom. Pošto su iste strukture, otac i ćerka se prećutno razumeju i nema nikakve priče o ubistvima. 

U filmi ima i crnog humora i doze bizarnosti. I dramaturških stranputica, usled neveštog otvaranja prostora za sporedne likove (Demi Mur) i širenja priče o njima. Film je i zabavan, a Kostner na trenutke simpatičan. Demi Mur je standardna u svojoj roli, odlična je policajka, ali nije pametnija od mistera Bruksa. Vilijam Hart je odličan. 

Bruks se na kraju genijalno izvlači iz svega, i jedina kazna mu je ta što mora da živi u brizi za ćerku, s pitanjem da li će ona postati isto što i on. Na kraju filma, posle posebno odvratnog ubistva, mister Bruks ima noćnu moru u kojoj ga ćerka probode makazama, a krv lipti na sve strane. 

Film ima liniju, prikaz i priču, i ostavlja gledaoca na njoj. Reditelj ne produbljuje ideju. Ona s početka filma - da je Vilijam Hart uvek tu, na poslednjem sedištu kola, da šapne da je vreme za novo ubistvo i uz mistera Bruksa u svim životnim situacijama - prisutna je i na kraju. 

Nema pravde, smisla i katarze. Reditelj ih je preskočio. Valjda zna zašto.

Jelena Jovanović