TAJČI ŽELI TURNEJU PO REGIONU: Narandžasta haljina je u mom ormaru - brižno spremljena i voljena!

Samo jedna pesma je bila dovoljna, da preko noći postane senzacija. Svojom mladošću, energijom, šarmom i upečatljivom pojavom, osvojila je prvo tinejdžere, a potom i ostatak nacije. Njeno učešće na Pesmi Evrovizije 1990. godine, koje se i danas pamti i prepričava, donelo joj je enormnu popularnost, hitove, puno radosti, ali i pritisak javnosti na koji nije bila spremna. Na vrhuncu slave, spakovala je kofere i otišla u Ameriku, zauvek. Od tada njen život kreće nekim drugačijim tokom, ali je izvesno da je publika na ovim prostorima nije zaboravila. Ona je Tajči (Tatjana Matejaš Cameron), pevačica i poslednja pop atrakcija bivše Jugoslavije, uz čiji mega hit "Hajde da ludujemo" je plesao, gotovo svaki stanovnik nekadašnje države. U ekskluzivnoj ispovesti za ArT&PoP, Tajči govori o svojoj meteorskoj popularnosti, životu "ovde i tamo", željama, razočaranjima i snovima, ali i pesmi koja je obeležila njen život.

Vaša karijera u bivšoj Jugoslaviji, trajala je samo dve-tri godine, ali je trag koji ste ostavili neizbrisiv. Kako objašnjavate fenomen svoje nekadašnje popularnosti?

- Našla sam se u pravom trenutku na pravom mestu. Bila sam scenski i profesionalno spremna – godine učenja u pozorištu, muzičkoj školi, nastupi s tatinim bendom, klupske svirke, festivali... Sve to je doprinelo mom odličnom nastupu na tadašnjoj "Jugovizji", koja mi je otvorila vrata velike popularnosti. Mislim da je tada najvažniji element bila neka neobjašnjiva energija, koja se dogodila u kontaktu sa publikom. Sećam se da sam svesno otvorila srce i rekla sebi, nisam tu da se takmičim, nego da podelim ljubav i nekoga učinim srećnim. Slava mi nikada nije bila prioritet. Bila sam puna životne snage i optimizma, i mislim da su ljudi to osetili.

Muzikom ste se bavili od detinjstva, a širi auditorijum Vas je upoznao nakon duetske pesme sa Harijem Varešanovićem "17 mi je godina". Kako je došlo do te saradnje i kako danas gledate na svoje muzičke (pra)početke?

- Moj san, od četvrte godine, bio je da muzikom i nekom lepom pričom ulepšam svet i usrećim ljude. Uvek sam bila samoinicijativna. Nisam čekala da me neko "otkrije". Već u srednjoj školi sam producirala koncert na kojem sam nastupila s bendom. Čim sam imala jednu pesmu koja se zavrtela na radio stanicama, počela sam da idem na svirke u klubovima. Moj prvi veliki nastup, bio je ZagrebFest 1987, na kome sam sa pesmom Vladimira Delača "Noć od kristala", osvojila nagradu najboljeg debitanta i treću nagradu publike. Nakon toga me je pokojni Vili Čaklec, preporučio Hariju Varešanovicu za duet pesmu "17 mi je godina", koja je postala veliki hit. Nakon te pesme, usledio je MakFest u Splitu, Mesam, još jedan ZagrebFest 1988. godine, a onda sam bila pozvana u London, gde sam snimala demo za Ričarda Bransona i čuveni Virgin Records.

Momenat koji je obeležio Vašu karijeru, pa i život, svakako je učešće i pobeda na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije, sa pesmom "Hajde da ludujemo". Kakve impresije nosite sa takmičenja u Zadru i da li ste očekivali vanserijski uspeh koji je usledio?

- Na "Jugoviziji" sam se našla sasvim slučajno. Adut radio-televizije Zagreb, bio je Masimo Savić, a pored njega im je trebao neko ko mu neće biti prevelika konkurencija. Taj "neko" sam bila ja. Scenario koji je usledio, niko nije očekivao. Štaviše, direktor marketinga u "Jugotonu" mi je dan pre nastupa rekao da sam im ja najveći mačak u vreći i nesigurna investicija. Nisu verovali da mogu prodati ni 3.000 primeraka, mog prvog samostalnog albuma, koji je tada već bio naštampan. Kad sam pobedila, osetila sam neverovatnu radost i ushićenje. Ni sama nisam mogla da verujem da je toliko ljudi prihvatilo moju pesmu i osetilo energiju koju sam im poslala. U isto vreme sam i doživela da su isti oni ljudi, koji su pre pobede sumnjali u moj uspeh i kvalitete, odjednom promenili mišljenje. Čak je usljedila priča da sam bila njihovo "otkriće". Zanimljivo je pomenuti i da je kompozicija, sa kojom se Masimo predstavio na "Jugoviziji", zapravo bila pesma sa mog prvog albuma, samo ju je on izveo sa izmenjenim tekstom. Reč je o pesmi "Dvije zvjezdice", koja je postala veliki hit.

Vaša vizuelna, kao i muzička prezentacija, bila je detaljno osmišljena, čak inovativna za ono vreme. Kada i kako je stvoren "projekat" Tajči? Ko su bili kreatori ili pomoćnici u stvaranju Vašeg imidža?

- Edvin Softić je u to vreme bio moj lični manadžer. On i ja smo vukli celu ekipu. Autori pesme "Hajde da ludujemo", koja se u originalu zvala "Berači jagoda", bili su Zrinko Tutić (muzika) i Alka Vuica (tekst), a Nikša Bratoš je napravio odličan aranžman. Pokojna vizažistkinja Višnja Trusić mi je na dan održavanja "Jugovizije", pogodila specifičan "look", dok je Daniela Car (Linea Exclusive), napravila čuvenu narandžastu haljinu, po dizajnu Irine Radović. Nakon pobede na "Jugoviziji", formirali smo ekipu, sa Zrinkom kao glavnim producentom, i stvorili "Tajči" brand. Bio mi je zabavan taj imidž "vrckavih 50-tih", jer sam oduvek volela pozorište i prijalo mi je da se uživim u neki drugi karakter. Ceo taj novi, vizuelni koncept, kao i pobeda na "Jugoviziji", uticali su i na promenu originalnog omota mog prvog albuma, na kome sam imala frkćkastu kosu i izgledala skroz drugačije.

"Evrovizija" održana u Zagrebu 1990. godine, bila je događaj od izuzetnog značaja, jer se ova manifestacija tada prvi put održavala u Jugoslaviji. Kako ste se osećali kao predstavnik zemlje domaćina i po čemu najviše pamtite ovaj događaj?

- S jedne strane, bilo mi drago što nastupam u Zagrebu, u dvorani Vatroslava Lisinskog, gde sam kao četvorogodišnja devojčica počela da pevam. Ali, s druge strane, bilo mi je žao. Želela sam da putujem i volela bih da smo, recimo, išli u Švedsku ili Irsku, koje do danas nisam posetila. Činjenica da se "Evrovizija" održavala u Zagrebu, bila je i otežavajuća okolnost, jer se retko dešavalo da domaćin pobedi. Ali, bila sam kod kuće i za mene je bilo divno da osetim iskrenu podršku miliona ljudi iz cele tadašnje države.

Postali ste zvezda "preko noći", a popularnost i euforija koja Vas je pratila, nije bila uobičajena. Da li Vam je slava prijala i koliko ste bili spremni za nju?

- Prvih par meseci, bilo je divno, uzbudljivo. Čitala sam svako pismo obožavalaca, uživala u svakom cvetu i poklonu. No, nakon što se euforija smirila, postala sam umorna. Nisam znala kako da se odmorim, kako da obnovim svu tu energiju i ljubav koju sam neprekidno davala. To me je koštalo. U tom umoru, nisam se znala dobro postaviti i donositi odluke koje bi me zaštitile. Bila sam iscrpljena, i fizički i emotivno. Počele su da se dešavaju neke stvari koje su mi smetale, a koje, u početku, nisam znala da rešim. Profesionalno i scenski sam bila apsolutno spremna za slavu, ali kao osoba, ne.

Na vrhuncu slave, nakon dva uspešna albuma, odlučili ste da prekinete karijeru i odselili se u Ameriku. Šta je uticalo na to i da li ste se ikada pokajali zbog svoje odluke?

- Odlučila sam da odem kad više nisam videla način da se održim kao osoba. Trebalo mi je neko dugme za "reset", koje bi mi pružilo priliku da nađem unutrašnji mir i da se vratim sebi. Shvatila sam da sam postala lutkica, koja ćuti i smeje se, dok drugi njome upravljaju. Nisam to želela. Sve to mi je otvorilo i neke stare rane i podsetilo na ružan događaj iz prošlosti, kada se nisam mogla odbraniti jednom napasniku, koji me je seksualno iskoristio. Pokušala sam to potisnuti i skoncentrisati se na posao, ali se sve pretvorilo u veliki osećaj nesigurnosti, koji je bio super plodno tle za duboko nezadovoljstvo, strahove i usamljenost. Danas slobodno mogu reći da se nikada nisam pokajala zbog odluke da odem. Da sam ostala, posegla bih za alkoholom ili drogom. Žao mi je što sam ostavila publiku i znam da su mnogi bili razočarani mojom odlukom. Zapravo, nikada nisam imala priliku da im objasnim da nisam otišla iz besa, već iz poštovanja prema svima njima. Nisam želela da živim priču koja je bila nepotpuna i u kojoj sam počela da se gubim.

Uporedo sa Vašim odlaskom iz zemlje, prestala je da postoji i nekadašnja država u kojoj ste postigli svoje značajne profesionalne uspehe. Koliko Vas je sve to doticalo?

- Cela ta situacija bila je komplikovana, ali nije uticala na moje profesionalne odluke. Ja ljude nikad nisam delila prema veri, nacionalnosti ili rasi.

U Americi ste svoj život krenuli ispočetka, otkrili duhovnu muziku, kasnije formirali i porodicu. Kako su izgledali Vaši počeci tamo i da li je lično sazrevanje i otkrivanje novih životnih vrednosti, uticalo i na promenu muzičkog pravca?

- U Njujorku sam najprije studirala Mjuzikl na Američkoj Akademiji za mjuzikl i dramu. Videla sam se na Brodveju, koji me je oduvek oduševljavao. Radila sam dosta predstava, nastupala po kabaretskim i džez klubovima, čak sam i producirala predstavu u jednom manjem njujorkškom pozorištu. U duhovnoj muzici sam se sasvim slučajno našla. Kamil Barbon (Camille Barbone), inače, prva menadžerka Madone, ponudila mi je ugovor i producirala moj prvi američki CD "Age of Love". Nije bio eksplicitno religijski, ali pesme su bile produhovljene i nosile su poruku ljubavi i nade. U isto vreme, sama sam prolazila kroz duhovi put, u okruženju franjevačkih sestara i sveštenika. Jedan od njih, fra Svetozar Kraljević, pozvao me je da budem deo turneje i da njegove prezentacije započinjem pesmom. Pozitvne reakcije i osmesi na licima publike, učinili su da moj san "da muzikom i nekom lepom pričom ulepšam svet i učinim ljude srećnim", ponovo postane realnost.

Dve decenije ste bili u braku sa producentom Metjuom Kameronom (Matthew Cameron), koji je preminuo pre tri godine. Da li Vas je i u kojoj meri njegov odlazak promenio?

- Metju je otišao u teškim fizičkim bolovima i tuzi što će propustiti sve što smo mislili da je ispred nas. Ali, u isto vreme, imao je veliki mir. Nije se bojao. Verovao je da je smrt samo kraj ovog života, i početak tranzicije u neki drugi. Njegov odlazak je promenio naše živote. On je uvek bio prisutan u životu sinova, vodio je naše domaćinstvo, brinuo za sve detalje, bukirao koncertne programe koje sam ja kreirala, bio moj partner u životu i poslu. Gubtak nije bio lak, trebalo mi je vremena da prevaziđem bol, ali nisam želela da se predam tuzi, već sam hrabro krenula dalje.

Imate tri sina. Da li i oni pokazuju naklonost prema muzici i da li su upoznati sa Vašom nekadašnjom karijerom i uspehom koji ste postigli?

- Najstariji Dante (19) studira VR/AR (Virtual Reality/ Augmented Reality) na Koledžu za umetnost i dizajn u Savani. Evan (17) će ove godine završiti srednju školu i krenuti na koledž. Svira perkusije u školskom bendu, klavir za opuštanje i komponuje "chill vibes". Blais (14) završava prvi razred srednje škole, peva, glumi u mjuziklima, i svira perkusije u školskom orkestru. Upoznati su sa pričom o mojoj slavi, čitali su o tome u novinama, susretali se sa fanovima... Pre nekog vremena su se u sve to i neposredno uverili, kada sam u Zagrebu, na Trgu Bana Jelačića, nakon puno godina otpevala "Hajde da ludujemo", pred više od 35.000 ljudi. Sva trojica su bila van sebe od radosti, a Evan mi je ushićeno rekao: "Mama, oni znaju svaku reč tvoje pesme!"

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Tajci (@tajcicameron) on

Pored pisanja i izvođenja muzike, Vi ste i sertifikovani holistički life coach. Na čemu su bazirani Vaši motivacioni programi i koja je osnovna poruka koju šaljete svojim pratiocima?

- Već dugo se bavim inspirativnim, motivacijskim govorima, koje povezujem sa muzikom. Moje teme su važnost ličnog rasta – kako živeti autentično i bez straha, kako definisati uspeh i živeti po sopstvenim definicijama, kako kreirati promene i ne dopustiti onim promenama na koje ne možemo da utičemo, da nas slome i obeshrabre. Pomenula bih i da sam kreator programa "Transformation Retreat and Sea Cruise". Reč je o višednevnom krstarenju brodom, na kome, putnici i učesnici programa, pored radionica na temu transformacije života, uživaju u relaksirajućem obilasku gradova na hrvatskoj obali, otkrivanju njihove istorije i kulture, ali i u večerima ispunjenim muzikom i plesom.

Sa mlađom sestrom Sanjom Matejaš, takođe pevačicom, od nedavno nastupate širom Amerike, predstavljajući svoj kabaretsko-muzički šou. O kakvom programu je reč i kakve su reakcije publike?

- Početkom prošle godine, sa svojom sestrom Sanjom i Brajanom Hensonom (Brian Hanson), izuzetnim pijanistom i komičarem, osmislila sam kabaretski šou "Waking Up in America". Šou je inspisiran Sanjinim i mojim životom, dolaskom u Ameriku, ali i odrastanjem uz poznate pesme koje sve nas povezuju – bez obzira gde smo rođeni i gde živimo. Pevamo "Imagine" od Bitlsa (The Beatles) ili "Somewhere Over the Rainbow", a često se u publici nađu i moji stari fanovi, zbog kojih uvrstimo u repertoar i "Hajde da ludujemo", koja zaintrigira i Amerikance, pa i oni pevaju s nama. Nastupamo u divnim muzičkim centrima i pozorištima, a publika je oduševljena. Posebnost našeg šoua je i element povezivanja pesama sa inspiracijom i životnim mudrostima. Često čujemo od publike da je naš šou u isto vreme, zabavan i transformacijski. To nas jako raduje.

Pre nekoliko godina se pričalo o Vašem velikom povratku i turneji po glavnim gradovima regiona, ali do toga nije došlo. Da li postoji mogućnost da se to, ipak, dogodi i da li je Tajči spremna do ponovo „luduje“ sa svojom publikom?

- Spremna sam, naravno. Planiram da održim koncerte, povodom 30 godina pesme "Hajde da ludujemo" i verujem da će mi neka dobra koncertna agencija pomoći u tome. U isto vreme, želim da najavim i knjigu pod nazivom "(Ne)slomljena", koja će uskoro biti objavljena na hrvatskom i engleskom jeziku. To je jedan umetnički uredak, memoarskog tipa, u kojem sam, kroz poeziju, prozu, odlomke iz ličnih dnevnika, muziku i fotografiju, ispričala jedan segment svog "buđenja". Biće to svojevrsni uvod za velike memoare koje spremam.

Kada uporedite prošla vremena i onu Tajči nekad sa ovom Tajči danas i vremenom u kome živimo, na šta prvo pomislite i da li imate dozu nostalgije?

- Ja sam optimista i trudim se da živim "sada i ovde". Život se odvija u trenucima u kojima smo prisutni ili pak, odsutni, duhom, mislima i telom. Uvek kad sam tako živela, bila sam ispunjena radošću, ljubavlju i beskrajnim optimizmom. "Tajči" nekad i sad je u osnovi ista, s tim što ova sada ima više životnog iskustva i manje strahova. Iscelila sam rane i odmaknula laži koje su me sputavale. Nisam nostalgična, ali volim katkad da se osvrnem na put koji sam do sad prošla. Zahvalna sam za svaki kamen i trn, i svaku ruku koja mi je pomogla da se podignem kad bih pala.

Prema mišljenju mnogih, bili ste poslednja autentična, jugoslovenska pop zvezda? Kakvo osećanje to izaziva u Vama?

- Ponekad pomislim da nam je u tom trenutku, možda baš bila potrebna moja mladost i optimizam, narandžasta haljinica i pesma koja će se pevati dugo – i nakon svih konflikata i kriza. Počašćena sam time. Spoznaja, ali i zahvalnost, da sam imala priliku biti na tom mestu, uvek mi je bila motivacija da radim na sebi i nastavim da stvaram nešto pozitivno i korisno za sve ljude.

I za kraj, šta se dogodilo sa Vašom legendarnom narandžastom haljinom, koje se i danas svi sećaju? Da li je i dalje čuvate?

- Da. Haljina je u mom ormaru. Brižno spremljena i voljena.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Tajci (@tajcicameron) on

Izvor: artandpop.rs
Foto: tajcicameron/Instagram

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.