Lastiš se ne predaje

Kompjuterske igrice, Barbike i lego kocke još nisu pokorile lastiš, školicu, između dve vatre, ajračkinje barjačkinje - potvrdila je manifestacija Olimpijada u školskom, koja je počela u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar".

I u centru Beograda, pored teških knjiga, zakrčenih i sve nesigurnijih ulica, zahtevnih roditelja i nastavnika, deca se još druže i rastu kroz igre iz prošlog veka. Igre između sivih zidova nekog školskog dvorišta nisu skupe, dovoljno je malo dobre volje, neko dvorište ili park, malo publike, mnogo mašte i još više duha i - igra može da počne...

Nastavnici su to shvatili, pa su dozvolili da školarci jedan dan, umesto uz sveske i knjige, provedu uz loptu, lastiš i klikere. Pedagozi i psiholozi stalno ponavljaju da se najbolje uči kroz igru; stiče se samostalnost, razvija kreativnost, ali i osećaj slobode, koji prati čoveka kroz ceo život.

U školi "Vladislav Ribnikar" na ulazu parola - "Deca su ukras sveta". Takmičili su se četvrtaci te škole i njihovi vršnjaci iz Osnovne škole "Svetozar Marković". Tradicionalno crveni i plavi, uz graju, bodrenje ekipa, šarene balone. Ovoga puta bolji je bio domaćin.

Deci mašta ne nedostaje

Direktorka Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" Snežana Knežević kaže da je krivica za to što današnja deca imaju manje vremena za igru ravnomerno podeljena između školskog sistema i roditelja.

- Na sreću, postoje školska dvorišta i veliki i mali odmor, koji su vreme za igru. Iako su neke igre uglavnom nestale kao, na primer, igre klikera, više nego aktuelna je igra između dve vatre, koja je i igra mog detinjstva. U našoj školi ima prostora za basket, odbojku, deca u principu dosta jurcaju, ali mašte im ne nedostaje. Posebno sam ponosna, jer deca i po završetku nastave ostaju u školskom dvorištu. Sreća što je dvorište izlovano od spoljnih neprijatnosti. Ova škola je u projektu "Škola bez nasilja", ima malih dečjih sukoba i čarki, ali u granicama normale.

Ne zna tablicu množenja, ali zna da vozi bicikl

Da igra ipak prestaje kada se krene u prvi razred tvrdi učiteljica četvrtog razreda OŠ "Vladislav Ribnikar" Olga Mitrović. Priču o preobimnom programu, školi koja se svodi na bubanje, samo za peticu, mamu, tatu ili neki poklon, potvrđuju prosvetni radnici. Obrazovni sistem je preobiman, bez smisla za kreativno i samostalno mišljenje, bez mnogo pitanja - zašto?

- Nastavni programi u svim razredima su preobimni, trebalo bi ih smanjiti, pa bi i znanje bilo pravo. Deca nauče za ocenu, ali brzo zaborave i nisu u stanju da primene znanje. Roditelji nameću deci muzičke škole, balet, sport, čini mi se da tu ima više ambicija roditelja nego dece. Sve to uzrokuje, jednim delom, i povećanu agresivnost među učenicima - kaže Olga Mitrović.

Učiteljica Olga smatra da je u nekim prošlim vremenima bilo više prostora za dečju igru, ali i da savremni prosvetni radnici mogu da ponude deci učenje kroz igru.

- Sve zavisi od čoveka, koliko je kreativan i koliko voli svoj posao. Nije isti nastavnik koji je učitelj 24 sata dnevno i onaj nastavnik koji prosvetu shvata kao - danas imam tri časa, pa idem kući. Današnja deca dolaze od kuće s mišlju da moraju da budu najbolja i to im je veliki teret. Mi učitelji kažemo da je svako za nešto talentovan. Neko je najbolji u matematici, neko u srpskom jeziku. Kao što se kaže u onom filmu "Idemo dalje" - jeste da on ne zna tablicu množenja, ali zna da vozi bicikl.

Ovakvom shvatanju škole umnogome je kumovala i gradska sredina, tranzicija, pogrešne postavke tržišta na kojem nije više važno učestvovati, nego samo pobediti, poremećen sistem vrednosti u kojem nema mesta za pravo znanje. Sve ovo se, kako čujemo od nastavnika, snažno odražava na decu, koja često mnogo bolje vide, čuju i razumeju nego što misle odrasli.

Između dve vatre i tenisa, karatea, časova engleskog jezika...

Desetogodišnji Jovan i na Olimpijadi u školskom igra igrice preko mobilnog telefona. Priča nam da trenira karate i ima crveni pojas, i da mu je omiljeni predmet matematika.

- Igram igricu "Crvići", tako oko pola sata, ali volim i da se igram fudbal na terenu s drugarima -

Njegov drug Ilija kaže da bi voleo da kad poraste bude košarkaš, voli Crvenu zvezdu, ali najviše da se igra s drugarima.

- Radnim danima idem na košarku, a neradnim na tenis, a volim i da čitam stripove, "Betemena" i druge - priča nam Ilija.

Teodor se ubacuje i poverava nam da bi voleo da bude teniser kao Novak Đoković: - Zato što je najbolji, a i popularan je - kaže Teodor.

Njihova drugarica Ana mašta o tome da, kad poraste, postane advokat, a u međuvremenu igra između dve vatre.

- Kad igramo s dečacima, oni su malo bezobrazni, a imamo fizičko tri časa nedeljno. Volim i da se igram Barbikama, lastiša, šuge, a sada su u modi lutke s malim telima i velikim glavama - saznajemo od Ane koje su to lutke trenutno najpopularnije.

Jelena smatra da je važnije učestovavti u igri nego pobediti: - Fizičko mi je omiljeni predmet, a htela bih, možda, da budem pevačica kad porastem... ali nisam sigurna - dodaje Jelena, koja priznaje da se nekad zaigra uz kompjuter i da tada obavezno čuje kritike mame i tate.

Olimpijadu u školskom pordržavaju Ministarstvo prosvete, Ministarstvo sporta i Gradski sekretarijat za obrazovanje. Olimpijada obuhvata sedam igara: lastiš, školica, klikeri, fudbal kocka, hulahop, između dve vatre i arjačkinje barjačkinje. Takmičenje su najavile 32 škole.

Kažu da je Hitler bio Hitler jer se nije kao dete igrao. Dvoljno da se roditelji i nastavnici zamisle i malo prikoče sa teškim gradivom, treninzima, časovima muzike ili engleskog jezika.

Tekst: Danijela Tadić
Forografija: Mirjana Ristić