Invazija

Invazija na slobodno vreme... nervne ćelije... sve što predstavlja roman Džeka Finija "The Body Snatchers"

Koliko Kajganić ima veze sa Kajanik, toliko će traga ostaviti "Invazija" (The Invasion) na gledaoce. Nikakvog! To što je scenarista ovog ostvarenja Dejvid Kajanik u nepojednostavljenoj verziji zaista Kajganić, teško da će pomoći "Invaziji" da joj oprostimo lošu priču, katastrofalnu montažu i potpuno odsustvo duha.

Fanovi Nikol Kidman i, vrlo hrabro tvrdimo, najboljeg Bonda do sada – Danijela Krejga, poželeće da nikada nisu čuli za ovaj film. Mada, njihov uticaj na ovu nesrećnu situaciju zaista je minimalan. Mnogo teže je svima nama koji verujemo u reditelja Olivera Hiršbigela, u koga je "Warner Bros" tokom maratonskog snimanja prestao da veruje i brzinom svetlosti angažovao desnu ruku braće Vačovski, Džejmsa Mektiga, da (kao) spase stvar.

Ipak, teško je zamisliti da je reditelj filmova "Eksperiment" (Das Experiment) i "Hitler – Poslednji dani" (Der Untergang) mogao toliko da upropasti jedan "obični holivudski film"?! Logičnije zvuči da je previše "podivljao" s kamerom, pa su se producenti/"igrači na sigurno" uplašili. I kako sada da čestito gađamo paradajzom, kada ne znamo koga? Možda da krenemo redom...

Početak svakako pripada kratkom romanu Džeka Finija "The Body Snatchers", koji je od 1955. godine mnogima služio kao inspiracija za filmska ostvarenja. Svako od njih je – makar se ne mrdnulo iz DVD-kluba ili s kablovske televizije – posedovalo neku specifičnost. Od Sigelovog klasika "Invasion of the Body Snatchers", preko naslovom i budžetom "kraćih" "Body Snatchers" iz 1994, do Rodrigezovog izleta među srednjoškolce-vanzemaljce (The Faculty) – svi filmovi su imali kakav-takav efekat na publiku. "Invazija" prekida ovaj pozitivni niz!

Kajanik je, očigledno, besmrtnu priču o ljudima s vanzemaljskim sporama pokušao da aktuelizuje smeštajući je u centar zbivanja 21. veka – Vašington. Potencijalno zanimljivo! Međutim, verovatno su toj političkoj noti njegovog scenarija prvo pokazana vrata, jer ovaj film ipak pretenduje na publiku demokratskog, republikanskog i svih ostalih opredeljenja. I ovako će mnogima biti teško da svare jedan od stavova ovog filma - da je ratovanje ono što nas čini ljudima.

Njegova priča, samo osnovnom idejom inspirisana Finijevim romanom, za glavne aktere nema obične građane SAD, već elitu – psihijatricu Kerol Benel, doktora Driskola i raznorazne diplomate i stručnjake. Tu se vidi odskakanje od prethodnih ostvarenja, što je takođe banalizovano komercijalnim ustupcima.

Nikol Kidman i Danijel Krejg ne čine baš ništa da pomognu svojim loše napisanim likovima. Posebno Kidmanova, kojoj je ovo još jedna u nizu praznih uloga. Glumački prosek vadi jedino Džeremi Nortam, što svakako nije dovoljno snažno oružje protiv iritantnih "ja sam supermajka"- replika Nikol Kidman.

Više nego predvidiva radnja prevedena je u neinspirativni haos raznoraznim flešbekovima i flešforvardima, koji su verovatno posledica (pogubnih) uticaja sa svih strana i, ponajviše, rediteljskog gubitka kontrole. Verovatno Hiršbigel nije bio spreman na ono što Holivud očekuje od njega, dok Holivud nije želeo da rizikuje gubitak novca samo zarad ispunjenja nečijih umetničkih vizija. Ipak, u ovom filmu igra Nikol Kidman, a to znači zarada i pre jedne prodate karte. Konačno, nerazumevanje i niz besmislenih komercijalnih ustupaka izvedenih u producentskoj panici izazvali su štetu svima: kompaniji "Warner Bros", autorskoj ekipi i, najbitnijima od svih, nama – publici.

Katarina Milovanović