INTERVJU:Nikola Đuričko

Dolazite u restoran, sedate za sto i razmišljate šta biste mogli da poručite. Jedan od naših najangažovanijih glumaca, Nikola Đuričko prilazi da vas usluži. Šta biste pomislili? Da ste zalutali u scenografiju nekog filma, predstavu ili ste akter skrivene kamere.

Ovakav scenario očekujte kada odete u Bistro 53, u Gospodar Jevremovoj ulici, jer ovde radi jedan od najslavnijih konobara u našem gradu. Zapravo, on je jedan od vlasnika restorana, koji povremeno uskoči da konobariše, pa ukoliko budete imali sreće možda to bude baš onda kada vi dođete.

Sa keceljom, prslukom i belom košuljom, kaže, da prijatelje podseća na Renea, iz humorističke serije „Alo alo“. kako on to radi i kako gosti reaguju na njega?
- U principu je super, malo mi tolerišu pošto ja nisam profesionalni konobar gledaju mi kroz prste a i ja sam se sada malo izveštio, pa je sve bolje i bolje, svakoga dana u svakom pogledu.

Otkuda u Bistro-u 53 u ovoj ulozi?
- Moj drugar Toma Paliković i ja smo mislili da ne bi bilo loše da preumemo posao, jer je već počeo da se gasi. A oduvek sam voleo ovaj restorančic, smatrao sam da je zgodan i mali i ima neku porodičnu, prijateljsku atmosferu. Moja namerna je bila da se okušam u ovom poslu i da isprobam neka svoja razmišljanja . Nije ovo nikakav fiansijski uspeh, ja ne očekujem da se obogatim od ovoga.

Postoje i oni koji smatraju da ovo i nije pametan potez, rizik? Šta kažete?
- Kada neko krene iz negativnog stava prema bilo čemu, onda je jako teško da ja njega kao nešto ubeđujem. Jedan od glavnih motiva je da ovo mesto nastavi da živi, ali ako neko mene ne voli ja tu stvarno ništa ne mogu. Ne bih se bavio time, ne mogu ja nekoga da ubedim da li je to dobro ili nije, nisam dužan da obrazlažem svoje poteze.

(old_image)
Najbitnije vam je da ste vratili goste koji su i ranije dolazili, a ljudi koji nisu svraćali počeli su da dolaze.
- Dobra je atmosfera i hrana, držimo nivo koji smo zatekli, sve smo to malo, ja mislim, i podigli. Mislim na kvalitet usluge. Iz menija smo izbacili neke silne paste, gde su se italijani “umuvali na kvarno“, zadžali smo samo one za koje smo smatrali da su zanimljive. Pravimo i sami slatkiše: imamo šnenokle, mus od čokolade i krempitu.To su sve francuski slatkiši, nećete verovati.

Specijalitet su im rebarca sa barbikju sosom koji sami prave, bifteci i stekovi, zatim dimljena pastrmka i losos. Nikola ruča, naravno, u svom restoranu, jer kaže ima poverenje u veštine svoje sestre Milice, koja je glavni kuvar restorana, a na pitanje koje mu je omiljeno jelo kaže:

- To je koštana suština , rebarca su mi hit, kao i biftek sa sosom od guščije džigerice.

Atmosfera pariskih bistroa je verodostojno preneta u ovaj simpatični dorćolski lokal. Stolovi su mali, tako da se bukvalno sa onima koji sede za susednim stolom dodirujete lakotovima, a torbu gotovo da i nemate gde da spustite. Svakako se nećete osetiti previše otuđeno i izopšeno, a možda i započnete konverzaciju sa nekim, tako da na ručak možete doći i sami.

Srećom, cene nisu pariske.
- Za malo para možete ručati ovde. Recimo odlična pašteta od pileće džigerice košta nekih 300 dinara, onion supa (sa lukom) koja je francuski specijalitet je 200 dinara. Ima i ekskluzivnih stvari, kao što su jela koja sadrže sos od guščije džigerice.

Vina su im isljučivo domaća i francuska. Neka služe i na čašu, tako da i za 300 dinara možete popiti čašu francuskog vina uz ručak.

A najčeši gosti su im, kaže, komšije kao i zaposleni iz obližnjih firmi. Većinom su pušači, pa su se opredelili da budu lokal gde je pušenje dozvoljeno. Kapacitet restorana je oko 20 ljudi, pa je rezervacija poželjna.

I za kraj pitanje koje ne možemo da zaobiđemo (a ne tiče se Angeline):

Da li radiš na nekom novom filmu?
- Radim u Bosni, film Bobana Skerlića “Top je bio vreo“. Producent je Tika Stanić.

Tekst: Marija Milenković
Foto: Mirjana Ristić