(NE)OBIČNI RAZLOZI: Zašto se partneri u dugim vezama teže odlučuju za brak?

Dugo su u emotivnoj vezi, samo na korak do braka. Ali nikako da načine taj najvažniji korak. Dok jedan partner priželjkuje trenutak kada će izgovoriti sudbonosno "da", drugi još ne žuri sa odlukom da ozvaniči ljubav, smatrajući da to nije neophodno.

Zašto parovi u dugogodišnjim vezama teže odlučuju da se venčaju? Da li je to beg od obaveza koje brak neminovno nosi sa sobom? Znači li to da ne pristaju da ušuškanost i zonu komfora olako zamene većom odgovornošću ili smatraju da je to samo parče papira koje suštinski ništa neće promeniti u njihovom odnosu i životu? Da je to odavno prevaziđena forma koja može da "uguši" ljubav i slobodu i bespotrebno je optereti? Ili se možda iza toga kriju dublji i ozbiljniji razlozi?

Psiholog i psihoterapeut Maja Pavlov smatra da se partnerstvo kao deo ljudskog iskustva gradi kroz suživot i da ona generalno mogu biti različita. Ali na odluku da li će i kada par ozvaničiti vezu, utiču i prethodna emotivna iskustva partnera, kao i primarna porodica u kojoj su odrasli.

- Duža veza može da znači očuvanje navike, uspostavljanje sigurnosti, iz koje se ne bi išlo dalje ili izlagalo riziku - kaže Maja Pavlov za "Život plus".

- Može značiti i ostajanje u postojećem, radi neprihvatanja ili obavezivanja na veću odgovornost u odnosu. Kod osoba se razlikuju i njihovi životni scenariji iz uglavnom primarnih porodica, kao i vrste i kvalitet zajedništva u familijama iz kojih su potekli. Recimo, mama i tata možda nisu imali naročito srećan brak, ali zato baka i deka jesu. Ili obrnuto. Tata nije upoznao svog oca, ali je kasnije sa mamom izgradio divnu porodicu. Falila mu je muška figura. To su samo neki od primera kada se osobe prisećaju ranijih iskustava, pokušavajući da razumeju situaciju u kojoj se trenutno nalaze. Ovo je veoma važno, jer su to prvi modeli u odnosu na koje se ljudi orijentišu.

Znači li to da ne pridaju veliki značaj instituciji braka ili imaju osećaj da su u braku ukoliko žive zajedno?

- Koliko neko pridaje značaj instituciji braka zavisi od uverenja koje osoba ima o njemu. Evo nekih: "Verujem da je brak važan", "To je samo slovo na papiru, ako nema ljubavi šta će mi to". "Taj papir mi ništa ne znači". "Brak je svetinja u našoj porodici". Parovi koji žive zajedno često racionalizuju ova uverenja, pozivajući se na neke od pomenutih izjava. Ipak, iza tih motiva da se venčaju ili ne, obično stoji prethodno iskustvo. Takođe, dominantan stav jednog partnera ume drugog "da poziva na pristajanje ili odustajanje" od opcije da se venčaju. Nakon nesvesnog preuzimanja uverenja partnera, i druga osoba može da tvrdi "da je tako najbolje". Ponekad je ovo način zaštite od razočaranja ili pristajanje na nečiji kriterijum, pa i uslov.

Da li se više dvoume žene ili muškarci, kome je više stalo do braka?

- To je vrlo individualan stav svakoga partnera, bez obzira na pol. Ipak, jedan broj ljudi zastupa stav da je najvažnija sloboda. To se često razume na način da osoba veruje da se ne mora nužno venčati. Štaviše, može težiti ka maksimalnom izbegavanju braka. Ponekad žene imaju težnju da se jasnije odrede uz partnera kako bi osetile "pripadanje", a time i bazičnu sigurnost. Ipak, i žene i muškarci ponekad smatraju da to nije dobro zbog njihovih godina, prethodnih iskustava, dece, unuka i svega što podrazumeva takozvana "kulturna konzervativnost". Nekada se ova "obazrivost" nameće kao motiv da se drugi ne optereti nečijim "odlaskom sa ovog sveta".

Čega se najviše plaše?

- Strah od neuspeha, koji se manifestuje u različitim oblicima (izbegavanje "ranijih promašaja" ili nesvesna bojazan od odbacivanja) zna da bude prisutan kao razlog izbegavanja legalizovanja veze. Takođe, strah od smrti u poznim godinama može da ima skrivenu formu u odustajanju od venčanja i započinjanja nečeg novog.

Ukoliko dođe do venčanja, kakve su šanse da takav brak opstane?

- Postoje stariji ljudi koji vole da budu zajedno. Imaju ritam viđanja, svoje rituale, poput zajedničkih obroka ili šetnji koje im stvara siguran obrazac podrške. U tom slučaju neki se, ukoliko to ne smatraju problematičnim zbog dece i imovine, odlučuju i na taj korak. Ovo je češće slučaj kod situiranih starijih osoba, koje se ne boje da uđu u vezu, jer ne strahuju šta će kasnije biti. Ipak, takvi slučajevi su ređi.

STRAH OD VENČANJA IMA IME

Milenijalci, iako njihovo vreme tek dolazi pa se ne može reći da kasne sa bračnim životom, sve glasnije priznaju da se plaše braka. Kao razloge najčešće navode loša iskustva, ubeđenje da će se u bračnoj zajednici osećati zarobljeno, a pogotovo da će nešto važnije zbog toga propustiti. Poslednji razlog nazivaju FOMO (što je skraćenica od fear of missing out). Ako odlučim da se venčam sa ovom osobom, da li se odričem mogućnosti da u budućnosti budem sa nekim ko mi mnogo više odgovara? Kada se oženim, hoću li i dalje moći da putujem kad mi se prohte? Zašto da se zalećem, ako me u budućnosti čeka nešto veće, bolje, uzbudljivije? Ovo su samo neka od pitanja koja muče mlade, ali i starije gamofobičare (gamofobija je strah od venčanja i braka), pa se radije odlučuju da, ma koliko da nekoga vole, budu u vezi nego u bračnoj zajednici. Jer, većina ljudi nema ništa protiv toga da živi sa nekim do kraja života, ali zato ima problem kada to treba da se ozakoni.

Statistika pokazuje da ovaj strah, koji čak i nije tako retka pojava, češće osećaju muškarci, jer su navodno psihički nespremniji za brak. Ni žene, međutim, nisu "operisane" od njega, što je uglavnom posledica propalog braka, neprijatnih iskustava iz prethodnih veza ili nepoverenja u ljude, naročito u roditelje i ostale članove porodice. Ljudi koji imaju problem sa intimnošću i bliskošću neretko žive sa nekim sasvim normalno, imaju redovne seksualne odnose, a onda počinju da se povlače kada im veza zaliči na obavezu. Tada i samo razmišljanje o braku kod takvih ljudi može da izazove paniku i dovede do promena u vezi ili njenog prekida.

Izvor: Novosti/Život plus
Foto: Ilustracija/Unsplash.com