Aleksandra

Miljenik Festivala autorskog filma Aleksandar Sokurov i "Aleksandra" – baka u neobičnoj priči o ratu, kao logičan uvod u osam dana posvećenih ostvarenjima koja govore bezbroj jezika

Prašina i neprijatni mirisi vojne baze u Čečeniji... Samo zvuci oklopnih vozila i helikoptera prekidaju tišinu... Dečaci se "igraju" čisteći oružje... Kao da nije rat... Ali, jeste! Nepotrebno je videti, jer se oseća.

Babuška Aleksandra, oštra i tvrdoglava Ruskinja, odlučuje se na opasan put do ruske vojne baze u Čečeniji, kako bi posle sedam godina videla svog unuka Denisa, cenjenog kapetana. Stiže do njega, a tada, zapravo, počinje njeno pravo putovanje – pogledom. Posmatra, istražuje, luta kroz vojnu bazu, po mladim licima vojnika, siromašnom čečenskom selu... Traži smisao u činjenici da njen unuk "ne zna ništa drugo osim da puca".

Aleksandar Sokurov u ovom političkom filmu, koji tu osobinu krije opštim mestima kakva su smisao rata i trošenje mladih života u vojsci, stvara delo koje (prenaglašenom) smirenošću uspeva da ukaže na niz nelogičnosti u čečenskim sukobima. A sve to kroz tih, možda i previše elegičan ton i meke boje prašine i mladih vojničkih lica koje "ubija" zastrašujuće crna noć i senke.

Dok samouvereno izgovara kako je lako pucati iz "kalašnjikova", ruska operska legenda i vitalna osamdesetogodišnjakinja Galina Višnjevska potvrđuje navedeno u nazivu filma. Ovo jeste njen film, mada su ostali glumci, pre svega mladi vojnici, na momente i ubedljiviji od Višnjevske. Na babuškino posmatranje i analizu, praćeno na momente besmislenim mumlanjem, vojnici odgovaraju očima željnim pažnje "majke Rusije".

Sokurov, miljenik Festivala autorskog filma, ali i svih ostalih festivala koji smisao filmske umetnosti traže u posebnosti autorskog izraza, svojim fanovima servira poslasticu, ne osvrćući se pri tom na ograničen prostor kretanja ovog ostvarenja. Da li je Putina uznemirilo ono o čemu govori "Aleksandra"? Verovatno ne. Možda to i jeste jedan od problema ovog filma.

Iako je skoro besprekorno slikan kamerom Aleksandra Burova i muzički lepo zaokružen, "Aleksandra" nije autorovo remek-delo. Dinamičnost bi napunila rezervoar ovog filma i obezbedila mu lakoću gledanja, koja ne bi automatski predstavljala komercijalni ustupak. Možda bi onda ostavio utisak i van festivalskih projekcija... Mada, da li to Sokurov uopšte i želi? Njegov filmski izraz i istraživanje ljudske duše imaju put koji u ovom slučaju nije popločan samo pohvalama, ali jeste njegov, jedinstven. 

Katarina Milovanović