Božić

U narodnoj tradiciji najradosniji praznik, dan kada se slavi rođenje Isusa Hrista. Ako su tokom Nove godine jelka, Deda Mraz i pokloni bili u prvom planu, Božić je u srpskoj tradiciji dan badnjaka i česnice, ali i dan pomirenja. Praznik za one koji uživaju igrajući se kokoške i pilića s decom, praznik za vernike - svečana ponoćna liturgija služiće se u Hramu svetog Save na Vračaru, ali i dan kada će se neki odmoriti od praznika.

Božić, dan rođenja Isusa Hrista, crkva je kao praznik ustanovila u četvrtom veku. Pretpostavlja se da je Božić zamenio novogodišnje svečanosti iz solarnih verovanja grčko-rimskog sveta. 

Ove godine centralu svetu arhijerejsku liturgiju u slavu rođenja Isusa Hrista, u ponoć između 6. i 7. januara 2009. godine, u Hramu svetog Save na Varačaru, služiće arrhiepiskop cetinjski i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, po blagoslvu Njegove svetosti patrijarha srpskog Pavla, saopšteno je iz kancelarije protoneimara Hrama svetog Save.

Hrišćanska priča 

U doba kad su Jevreji bili pod vlašću Rimljana, rimski imperator Avgust izdao je zapovest da se u rimskoj carevini popiše stanovništvo. Svako je morao ići da se upiše u onom mestu odakle su mu bili preci. Pošto su Marija i Josif bili rodom iz Vitlejema, morali su da krenu iz Nazareta Galilejskog, gde su živeli, u Vitlejem, baš u vreme kada je trebalo da se rodi Isus Hristos.

Bili su siromašni i kada su stigli u Vitlejem, nisu mogli da pronađu prenoćište, pa su krov nad glavom našli u jednoj pećini u okolini Vitlejema, gde je rođen Isus. U isto to vreme, nad zemljom izraelskom pojavila se velika i sjajna zvezda. Po verovanju, svaki čovek imao je na nebu svoju zvezdu, koja je onoliko sjajna i velika koliko je ugledan položaj čoveka na zemlji. Ova čudna zvezda navela je tri mudraca sa Dalekog istoka, iz Persije, na misao da se rodio neki vrlo ugledan čovek, najverovatnije car. Po predanju, trojica mudraca zvala su se Gaspar, Valtazar i Melhior. 

Vođeni sjajnom zvezdom, mudraci su stigli u Vitlejem i darivali Isusa zlatom kao cara, tamjanom kao Boga i smirnom kao prvosveštenika i učitelja.

Od dana Hristovog rođenja započinje hrišćanska era, i od tog dana hrišćanski narodi, a i ostali svet, počinju brojati godine. 

Badnjak, česnica, položajnik 

U srpskoj tradiciju Božić predstavlja početak godine, koji neki etnolozi povezuju s antičkim proslavama nove godine. Veselin Čajkanović vidi u Božiću drevni srpski praznik posvećen precima, ali i vrhovnom bogu srpskog paganskog panteona, gospodaru donjeg sveta. Pretpostavlja se da je crkva primila ovaj praznik i dala mu svoje objašnjenje, pa se u tom svetlu i spaljivanje badnjaka tumači kao ostatak nekadašnjih zajedničkih novogodišnjih vatri, koje su podrška suncu i početak nove agrarne sezone. (old_image)

Proslavi Božića prethodi šestonedeljni post. Slavi se 25. decembra, koji većina crkava računa po novom, gregorijanskom kalendaru, dok se srpska, ruska i još neke crkve drže starog, julijanskog kalendara. 

O Božiću ljudi se, po predanju, mire i pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi".

Na Badnje veče se polaže badnjak, domovi se prekrivaju slamom, peku se česnica i pečenica, a večera na Badnje veče je najčešće sastavljna od posnih jela, oraha, meda, pasulja, ribe…

Česnica se mesila od pšeničnog brašna i vode donete pre svanuća. Ukrašava se figurama od testa, a unutra se stavlja metalni novac i razni simboli. Česnicu lomi domaćin, koji svakom ukućaninu daje jedan deo. U odnosu na to kakvo je znamenje dobio ukućanin, predviđa se kakva će mu biti predstojeća godina.

Slama simbolizuje vitlejemsku pećinu, po crkvenom predanju, dok joj narod daje različita značenja, pa se tako tumači i kao simbol vegetacije, plodnosti…
Vrlo star običaj je da, kad se nosi slama, neko od starijih ukućana kvoca, a za njim idu deca i pijuču.

Prva osoba koja uđe u kuću na božićno jutro zove se položajnikom. U stara vremena, kad se kuvalo na ognjištu, on je čarao vatru i čestitao ukućanima praznik, uz želje da "koliko varnica, toliko parica, ovaca, svinja, volova…” Na odlasku i položajnik se daruje, čarapama ili peškirom, jabukom ili kolačem koji je ispečen zajedno sa česnicom. 

Kako se nekada slavilo u Srbiji?

Vuk ovako opisuje Božić kod Srba: 

"Kad se poodjutri, pošto namire stoku, onda sjedu za ručak, ali prije izbace nekolike puške (a tako i ujutru rano kad ustanu) pa se iskupe oko sofre, te se mole Bogu (držeći svako po jednu voštanu sveću u rukama) i(old_image) mirbožaju se, tj. izljube se svi redom govoreći: 'Mir Božji! Hristos se rodi, vaistinu se rodi, poklanjamo se Ristu i Ristovu roždenstvu.' Potom domaćin pokupi sve one svijeće u jednu rukovet i usadi u žito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici ili u čanku (svakojako žito pomiješano zajedno; u tom žitu stoje i kolači kojekakvi), te ondje malo pogore, pa ih ugase onim žitom. 

Ono žito daju poslije žene kokošima da nose jaja. Kad počnu ručati neki najpre okuse sira, neki pečenice, ali rakije mlogi ne piju prvi dan zbog vrućice. Oko pola ručka ustanu u slavu i lome kolač kakogod i o krsnom imenu, samo što nema koljiva. 

Na Božić se obično ruča s vreće (prostre se prazna vreća mesto čaršava ili po čaršavu) i sofra se ne diže (niti se kuća čisti) za tri dana. Prvi dan Božića niko nikome ne ide u kuću osim položajnika... Od slame, s kojom se na Badnji dan kvoče i pijuče, ostavi domaćica po nešto, pa kad nasađuje kokoši, pod svaku metne po malo. Ono uže u kome se slama donese, ne razdreši se, nego se samo raspusti, pa se na Božić, ujutru pred kućom baci po njemu žito, te kokoši zoblju, a domaćica rekne: 'Kako mi u skupu zobale, tako mi u skupu i nosile!'"

Božić se slavi tri dana i prethodi mu Badnji dan, koji je povezan s proslavom Božića. 

U narodnu se pri;a da "nema dana bez očnoga vida – niti prave slave bez Božića". Vuk piše da se o "Božiću objesti i pobljuvati nije nikakve sramote". Preterano jedenje i pijenje shvatano je kao žrtva precima.

Ne zaboravite, ipak, da Božić nije samo dobra prilika da se čovek prejede. Ovo je i pravi dan, ako to već niste učinili tokom Nove godine, da se pomirite ako ste s nekim u zavadi. Za mirnu 2009. godinu. 

Danijela Tadić