Pokajanje (Atonement)
I snažan i glamurozan... Prodrma i tiho ode... Za sobom ostavlja spoznaju pokajanja, dobro ostvarene uloge, nekoliko lepih slika, zelenu haljinu i jedno neizbežno pitanje: da li ovaj film zaista zaslužuje bezrezervno prihvatanje koje mu je, čini se, postalo deo imidža?
Još jedna popularna knjiga oživela je na velikom ekranu. Roman "Iskupljenje" (Atonement), izuzetno tiražnog britanskog pisca Ijana Mekjuana, zbog dobrih kritika i ulaska u uži krug za Bukerovu nagradu, ali pre svega zahvaljujući izuzetnoj popularnosti kod publike, prešao je s papira na celuloidnu traku.
"Atonement" je znatno kompleksniji pojam i od "Iskupljenja", kako je kod nas preveden naslov knjige, a i od filmskog "Pokajanja". S obzirom na to da je Mekjuan ateista, verovatno se radi o ironičnom tretmanu teološkog značenja tog pojma. Počev od samog naslova, očigledno je da posao scenariste Kristofera Hemptona nije bio ni najmanje lagan.
Samo jedan topao dan u Engleskoj pred Drugi svetski rat... S jedne strane bogati, a s druge, ali tako blizu – siromašni. I nevina i razorna mašta jedne devojčice grubo zaustavlja ljubav između dvoje mladih. On odlazi u zatvor, a potom u rat, nevino optužen za silovanje. Ona ostaje neutešna, a sestra pokušava da se pomiri sa samom sobom.
Priča o ljubavi, izdaji, lažima, detinjastom inatu i, konačno, pokušaju iskupljenja i pokajanja, stvara neraskidive veze između bogatih sestara Talis – Sesilije (Kira Najtli) i Brajoni (Romola Garai, Sirša Ronan, Vanesa Redgrejv) i kućepaziteljkinog sina Robija Tarnera (Džejms Mekavoj).
Ovo je samo deo očiglednog u Mekjuanovom romanu, protkanog sa bezbroj skrivenih poruka o klasnim razlikama, emocijama i veri u ljude, Boga, život... Scenarista Hempton je sve to osetio, a potom i vrlo vešto preveo u filmski jezik. Rezultat je jedna veoma živa adaptacija, koja ne strahuje da zađe u metafizičke i emotivne dubine romana i time filmu da neophodnu snagu.
Hempton zaslužuje nagrade i nominacije kojima je obeležio kraj prethodne i početak ove godine. Međutim, pitanje je da li i konačan rezultat, nesumnjivo velikog truda reditelja Džoa Rajta ("Gordost i predrasude") zaslužuje tako bezrezervno prihvatanje koje je, izgleda, postalo deo imidža ovog ostvarenja.
Imidž "Pokajanja" građen je čak i preko zelene haljine koju Kira Najtli nosi u ključnom, a ujedno i najlepšem delu filma. Upravo ta haljina je, nakon istraživanja koje su sproveli "Sky Movies" i magazin "In Style", proglašena najlepšim filmskim kostimom svih vremena. Ni lepršava bela haljina Merilin Monro iz filma "Sedam godina vernosti", ni mala crna haljina Odri Hepbern u filmu "Doručak kod Tifanija" nisu imale šanse protiv "zelene elegancije" Kire Najtli!
I pored kampanje pumpanja imidža nedodirljivosti ovog filma, ne može se poreći da Kira zaista izgleda kao filmska diva iz crno-belih klasika, kao i da je Džejms Mekavoj talentovan mladi glumac. Pohvale zaslužuje i izbor glumica za ulogu Brajoni u sva tri uzrasta, mada je Sirša Ronan apsolutni favorit ovog filma.
Džo Rajt i ekipa mogu da se pohvale filmom koji na početku tako snažno prodrma emocijama i iskrenošću, a onda se preseli u bitku kod Denkerka, samo da bi postao "veliki film sa bezbroj statista, jednim dugim kadrom i raskošnom scenografijom, koji će biti nominovan i osvojiti mnoge nagrade". "Pokajanje" zaslužuje mnogo zvezdica, ali da li će ostati upamćeno?
Katarina Milovanović