Snežana Miljković - Umetnica čije reči i slike svedoče da se iskra umetnosti krije u našem detinjstvu

O „ISKRICAMA“

Snežana Miljković je, ako pogledam i prošlost i sadašnjost, jedno veliko iznenađenje.

Jedno hodajuće Čudo.

Kod nje je sve prirodno, spontano, radosno... i čudesno u isto vreme.

Zahvaljujući njenim člancima iz Ona magazina, koji bi mogli da se pretoče u knjigu, do tančina mi je jasno šta govore njene slike: „Vrbica“, „Cveti“, „Babina lira“, „Sve moje nežnosti“...

Sad znam da je idealno da slikar bude pisac ili novinar, kao Momo Kapor ili bar da piše redovno pisma svojima koje će oni sačuvati, poput Vinsenta Van Goga.

Kada se udruže reč i slika, sva je prilika da ćemo prodreti u dušu umetnika sve do one najtananije njene niti. Da ćemo razumeti šta hoće da nam kaže. I samim tim, da ćemo razumeti i svoju dušu i spoznati još nerasplamsane iskrice u njoj.

Snežanine slike svedoče da je umetnost dar od Boga ali i da je iskra umetnosti uvek u našem detinjstvu. Zato Snežani skidam kapu što je svoju prvu izložbu slika posvetila babi Anđi i dedi Radovanu. Starinama koji su je čuvali i pazili u selu Pribeljci, u Janjskoj oblasti u Republici Srpskoj.

Oni su bili i junaci Snežaninin članaka u Ona magazinu, zajedno sa njene tri tetke, monahinje, koje su potekle sa istog ognjišta.

Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je Snežana jedina koja je pravoslavlje u tradicionalnoj srpskoj kući i stubove pravoslavne vere, poput svetih tajni, običaja vezanih uz crvena slova i navika potrebnih da sačuvamo čisto srce, opisala na jedan popularan način svojstven za ženske magazine, ali je sigurno da se takve teme, takva toplina u iskazu i takvo bogatstvo duhovnog sadržaja retko sreću.

U njenim tekstovima ima i literarnih začina, poput stidljivih krokusa, bolešljivog marta i suncem obasjanih narcisa; ima i prozorljivih momenata poput sna koji opisuje u tekstu iz marta 2014. godine gde vidi Svetitelja sa slikarskom četkicom u ruci, ali pre svega ima sećanja na one koji su je stvorili, strpljivo odgajali i čuvali...

Da biste i vi spoznali koliko su tesno povezani Snežanini članci i Snežanina prva izložba „Iskrice“, pročitaću vam odlomke iz jednog njenog teksta za Ona magazin.

ČUVARI

U duhu Vaskrsa i predstojećih praznika, želim sa Vama podeliti sećanja iz kojih su i nastale ,,Iskre pravoslavlja“. Bila su to neka druga vremena. Mama je morala da počne da radi već kada sam ja napunila tri meseca. Čuvali su me – baba i deda.
......
Jutro je počinjalo – molitvom. „Oče Naš“, tri puta, „Bogorodice Djevo“, tri puta i „Verovanje“, jednom. Bilo je to pravilo za nas, decu, koje se održalo do današnjeg dana. Ipak, same babine molitve, bile su to posebne priče, beskrajno duge rime iz neke davno izgubljene duhovne lire.
.....
I upravo te ikone iz babine i dedine sobe, bile su moje prve slikovnice. Velika, svetlo plava ukoričena knjiga, bila je moje blago. Otvarala bih je nasumice i terala babu da mi priča, onako, po slikama. Bila je to Biblija.
.....
Postili smo i kao deca. To se podrazumevalo. Ipak, nekako, baš tada, najslađe bismo jeli. Braca bi uzeo komad vrućeg domaćeg hleba i čašu soka od višanja a ja, ja sam volela alvu. Ali ne ovu današnju koju možete kupiti po prodavnicama. Babina alva bila je mekana i slatka taman toliko koliko treba. Propržila bi brašno i šećer u savršenoj razmeri i fantastičan miris bi se raširio po sobi. Naravno da sam probala mnogo puta kasnije da napravim isto, ali bez uspeha.

......
Deda je bio stolar – drvodelja. Nema te kuće u okolini gde njegova vredna ruka nije ostavila svoj trag. Kao što nema ni slučajnog putnika koga on nije svratio na kafu i rakiju. Moje prve igračke bile su – ćutice. Bile su to kockice, otpaci obrađenog drveta koje dedi nisu bile potrebne. Sakupljali smo ih i nekada bi poslužile kao kućice za lutke, nekada kao roba u našoj prodavnici u šljiviku iza kuće. Naučila sam da razlikujem hrast, bukvu, orah; suvo i sirovo drvo. Naučila sam da razlikujem dobro i loše, i tišinu od tišine.
....
Šta god da mi se dešavalo – moj deda je to uvek znao. Osetio bi i u pravom trenutku, bio bi tu. Da zagrli, da obriše suze, da kaže baš pravu reč i podrži. Upravo ta bezuslovna podrška na čudesno miran način podizala me je do nebesa. I uvek dovodila do savršenog rešenja.
....
Deda je govorio da ako se vrata kupatila često otvaraju, unutrašnja toplota će brzo izaći napolje. I duša onoga ko mnogo govori, čak i o dobrome, kroz ta vrata reči ispušta svoje sećanje. Na taj način, najčistije misli odlaze i sledi neuredna navala smetenih pomisli. Blagi Duh beži od pričljivosti a, ćutanje je, naprotiv, blagotvorno. I tako, i danas, ćutanjem razgovaram.

- Branislava Micić, glavni i odgovorni urednik magazina „Ona“

Foto: Promo