ZA MENE JE ON I DALJE TU, NISAM OBRISAO NJEGOV BROJ: Ognjen Amidžić iskreno o prijateljstvu sa Marinkom Madžgaljem

Već šest godina zaredom, pred kraj avgusta Ognjen Amidžić se sreće s tugom. Kako se bliži dan kada bi njegov preminuli prijatelj Marinko Madžgalj slavio rođendan (21. avgust), sve češće i duže lista sećanja na zajednička druženja.

Ove godine bi glumac koji nas je prerano napustio napunio 44 godine.

- Marinko nije pridavao veliki značaj svojim rođendanima. Uglavnom smo ih proslavljali spontano. Nikada to nije bio lažni glamur, hiljade balona i lampiona, samo izlazak u kafić s dobrim društvom, što bi se obično završavalo nekom aktuelnom pesmom uz gitaru. Često smo njegove rođendane proslavljali na našim svirkama, pa sam usred nastupa znao da izvadim pedeset evra, ili koliko sam imao u tom trenutku, i napravim foru da ga častim.

Kada bi vreme moglo da se vrati, da je u ovom trenutku sa nama, šta biste mu rekli? Da li je ostalo nešto što ste želeli da mu kažete, a niste imali mogućnost?

- Nas dvojica smo jedan drugom mnogo toga rekli i ćutanjem, kamoli kroz razgovore. Da može da se vrati vreme, rekao bih mu da malo uspori, da se pregleda na vreme i da spreči sve što se desilo.

Neretko nam u snove dolaze dragi ljudi koji nisu sa nama, često nam se kroz njih obrate. Sanjate li ga?

- Manje sam ga sanjao nego što sam očekivao. Uvek sam govorio da kada ode neko ko mi je drag, sa kim sam blizak i koga volim, informaciju o njegovoj smrti spakujem u jedan folder, ali ne doživljavam je kao nešto stvarno. I dalje nemam osećaj da Marinka zapravo nema.

Možete li na trenutak da se prisetite i odvojite jednu emisiju/nastup/zajedničko gostovanje koje je na vas ostavilo najveći utisak i koje sigurno nećete zaboraviti?

- To je gotovo nemoguće, jer je bilo mnogo takvih situacija, od gostovanja po emisijama do svirki. Voleo bih da izdvojim jednu koja je drugačija, ali nas dvojica smo se zaista sjajno zabavljali i uvek dobro zezali.

Kako ste se vi i Marinko upoznali?

- Spontano. Upoznali smo se u jutarnjem programu koji sam vodio a gde je on gostovao i svirao gitaru. Potom sam odlazio na njegove nastupe po klubovima, a nakon toga je krenula emisija "Balkan net". Marinko je bio domaćin iz Pinkovog studija u Podgorici i tada smo pojačali druženje i postali nerazdvojni. Kasnije je na red došao projekat "Flamingosi". Zajedno smo smislili kako ćemo se zvati, oblačiti, kakvu ćemo muziku raditi.

Čuvate li i dalje njegov broj u telefonu?

- Naravno. Normalno mi je što je taj broj i dalje tu. Učinilo mi se hiljadu puta da ga vidim na ulici. Posebno kada neko prođe pored mene na motoru i primetim da mu kosa viri ispod kacige, a onda i slično parkira motor kao što je on to radio. Relativno skoro mi se to desilo i pomislio sam da je Marinko. I to nije iznenađujuće jer je on za mene i dalje tu.

Da li ste ostali u kontaktu sa Marinkovom porodicom, pita li nekada njegova ćerka Sara da joj ispričate omiljeni trenutak proveden sa njim?

- U kontaktu sam sa njegovom porodicom koliko nam to vreme i obaveze dozvoljavaju. Oni znaju da mogu da mi se obrate za sve što im je potrebno i da ću za njih učiniti sve što je u mojoj mogućnosti.

Izvor: Informer.rs/Gloria
Foto: Janko Petković/CPG Arhiva