JEDNOM ĆEMO SE SKRASITI U BEOGRADU: Sofija Milošević iskreno o odnosu sa verenikom Lukom Jovićem, stalnim selidbama i odgajanju sinova Alekseja i Teodora

Manekenka Sofija Milošević priznaje da joj prijaju česte selidbe i ne smeta joj kad njen verenik Luka Jović mora da menja fudbalski klub.

Za napadača "Fioretine" kaže da se trudi da posao ne donosi kući i da porodicu zaštiti od eventualne nervoze. Zajedno su živeli u Frankfurtu i Madridu, a odnedavno su stanovnici Firence zajedno sa sinovima Aleksejem (2) i Teodorom (pet meseci).

Jeste li se lepo smestili u Firencu i jesi li počela da se privikavaš na novi grad?

- Još tražimo mesto gde ćemo da živimo, ipak ćemo tu biti dve godine. Pošto su deca još mala tražimo adekvatan prostor za njih. Srećna sam što sam ponovo u Italiji, jer je to moja druga omiljena zemlja, uz Srbiju.

Gde si sve živela u Italiji?

- Karijeru sam počela u Milanu, a volim da kažem da sam došla maltene kao beba, jer sam imala samo 15 godina. Ostao mi je u tako lepom sećanju i uvek mu se rado vraćam. Snimala sam kampanje svuda po Italiji, ali bih izdvojila Siciliju. To je baš posebno mesto, koje mi je priraslo srcu.

Smetaju li ti česte selidbe sa Lukom?

- Ne bih da zvučim razmaženo, ali ne, štaviše prija mi. Njegov posao je takav i imamo priliku da putujemo svuda po svetu. To su sve lepa mesta za život i lepi gradovi. Ne smeta mi da se selim, jer je moj život u koferima od 15 godine i živela sam svuda. Jedino što sad, s obzirom na dvoje dece, sve postaje kmplikovanije.

Kako se to održava na prijatelje i porodicu?

- Imam utisak da sad kad imamo decu češće idemo u Beograd, nego pre dok smo se zabavljali. Svi žele da vide decu, jedna baba, druga baba, deda, sestra, brat... Dolazila sam manje u Srbiju kad sam živela u Njujorku i navikla sam da po šest meseci ne budem kod kuće. Ali najlepši osećaj na svetu je kad dođeš kući, kad dovedeš decu.

Šta ti najviše nedostaje iz Srbije?

- Sve! Kad god sam u Beogradu gledam da ukradem koji dan i ostanem duže od planiranog. Toliko volim Beograd, energiju našeg grada, a i ljude. Volim što kod nas može da se jede bilo kad, šta god poželiš. Ovde u Italiji ne možeš tako. Do pola tri, šta si ručao, ručao si, jer onda do pola osam ne možeš ništa da jedeš. Nama sve radi u bilo koje doba dana. Naša brza hrana je najbolja na svetu. Tako da mi, izgleda, najviše nedostaje hrana.

Kad uporediš italijansku, originalnu, tanku i po sastojcima skromnu picu sa onom koja se kod nas pravi ili paste, koje bi pre odabrala?

- Uopšte nisam ljubitelj ni paste ni pice! Verovatno i zato što smo ih često jeli u početku kad smo došli ovde, pa su mi valjda izašli na nos. Zato sad kad sam bila nekoliko dana u Beogradu, non-stop sam jela ćevape i nisam mogla da se zadovoljim.

To se po tvom savršenom izgledu ne vidi, što znači da verovatno i vredno treniraš? Pomaže li ti Luka?

- Ja nisam u potpunosti zadovoljna svojim izgledom, treba još da se trenira. Kad smo na odmoru stalno treniramo zajedno Luka i ja, ali generalno on ima mnogo obaveza. Ima dva trenera s kojima radi privatno, van terena i van onoga što ima kao obavezu u klubu, pa sigurno ne bih mogla da ispratim njegov ritam.

Kako izgleda život sa profesionalnim fudbalerom? Koliko se često viđate, koliko vremena zaista provodite zajedno?

- Mi smo stalno zajedno, kad Luka nema obaveze u klubu. Naporno je jer svake nedelje je neki novi stres. Stres je ako ne igra, stres je ako uđe u igru ali ne odigra kako bi želeo. Lepo je kad se postigne uspeh, ali novi dan donosi novu glad za novim uspesima i sve kreće ispočetka. Adrenalin radi stalno, stresno je, ali meni je i zanimljivo. Luki sam posebno zahvalna na tome što ne donosi posao kući. Više sam ja ta koja potencira da pričamo o utakmici. On ne voli da mi prenosi nervozu, niti da se vidi ako je on nervozan. Psihički je jak, pribran i sve čuva u sebi.

Kako izgleda tvoj dan u Firenci?

- Kad god dođeš u novi grad moraš da imaš svoju radnju, svoj kafić gde možeš uvek da popiješ kaficu i otvoriš lap top da radiš, svog obućara, prodavnicu s igračkama za decu... To još tražim... Nismo još ušli u dnevnu rutinu, tako da je dinamično.

Kad dođe kraj Lukine karijere, gde bi volela da živite?

- Uvek je u glavi Beograd, jer tamo nam je porodica, tamo su nam koreni. Luka se sa 12 godina preselio u Beograd, a ja sam tamo rođena. Ne znaš nikad šta nosi budućnost, zbog dece, zbog škole, ali za sad je u glavi Beograd.

Izvor: Informer.rs
Foto: sofijamilo/Instagram

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.