Zašto Balkan nije seksi

Kabare Gorana Stefanovskog, u režiji Vladimira Cvejića.
 
Da li ste ikada prisustvovali masovnoj monodrami? Ova predstava je upravo to. Kakva je sudbina vrhunskog umetnika u svetlu postkomunističkog epiloga i tranzicione sadašnjosti? Kako se on ponaša kada se nađe u epicentru demokratskog raja? Pravo pitanje vredi koliko i pravi odgovor!

Zapad je odnegovao jedno granitno čvrsto uverenje da "ništa dobro ne može da dođe s Istoka". Pa, po čemu se razlikovala naša priča od klišea? Šta je bila naša differentia specifica? E, pa mi smo odrastali 60-ih uz naše narodne priče isto koliko i uz Kafku i Sgt. Pepper's, Lonely Hearts Club Band.
 
Slobodno smo putovali u inostranstvo. Rasli smo s beogradskim međunarodnim teatarskim festivalom BITEF-om. Teatarska grupa The Living Theatre došla je u Jugoslaviju 1968. godine, kada teško da je bilo ko izvan Njujorka znao nešto više o njoj. Grotovski, Bruk, Bob Vilson bile su domaće životinje u Jugoslaviji. Češali smo se rame uz rame s njima. Verovali smo da smo mi njih ispratili na Zapad. Da su prvo dolazili kod nas da pokažu šta imaju, pa tek potom, kad im mi "odobrimo", odlazili da se pokažu na drugim mestima, u inostranstvu. Bili smo vrlo pompezni i arogantni. Jednom rečju - seksi, kaže pisac Goran Stefanovski