Osmicom po Srbiji

U ovaj voz nije se ulazilo bez jednog pileta i litre rakije, mnogo strpljenja i tek potom karte. Kad se nagutate dima i kad vam oči zasuze, znajte da je krenuo stari dobri “ćira”.

Uz prosečnu brzinu od oko 25 kilometar na sat i po starinskom redu vožnje, u neka prošla vremena vratio nas je voz “Nostalgija” na čuvenoj Šarganskoj osmici, na promotivnom putovanju Železnice Srbije.

Od potrebe do uživancije

Prosečna brzina vozova u Evropi je od 200 do 300 kilometara na sat; taman sednete, malo zadremate i stigli ste. A u “ćiri” slistite nekoliko kilograma piletine, pozajmi se i lukac od saputnika, zalije se rakijom, pita se za ženu i decu, sklope se nova poznanstva, rodi se možda i neka nova ljubav i, posle nekih osam sati “klackanja”, stigli ste, na primer, iz Mokre Gore u Beograd.

Valjda zbog svih ovih čari na nekom čudnom Balkanu, mnogo Evropljana zamenilo je, bar na kratko, metro i brze pruge Šarganskom osmicom. Najviše je, kako smo čuli, Engleza i Francuza, ali tu su negde i Skandinavci, pa i Arapi. U “ćiri” se prave žurke, slave se rođendani…

U organizaciji “Želturista”, od juna do avgusta, svake druge subote voz “Romantika” (prosečna brzina 40 kilometara na sat) saobraća na relaciji od Beograda do mesta Branešci, na Mokroj Gori. Obezbeđen je prevoz autobusima od Branešaca do Šarganske osmice, kada na dnevni red stupa voz “Nostalgija” (maksimalna brzina 30 kilometara na sat).

Polazak iz Beograda je u osam sati sa Glavne železničke stanice, a povratak u glavni grad je istoga dana oko 22.30 časova. Cena karte za prevoz vozovima “Romantika” i “Nostalgija” za odrasle je 1.422 dinara, a cena karte za decu od 6 do 14 godina je 826 dinara. Prevoz autobusom na relaciji Branešci – Mokra Gora – Branešci iznosi oko 300 dinara.

Obistinilo se Tarabićevo proročanstvo – “proći će podosta godina, pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenoga puta, te će ispotekare obnoviti ovaj put. Samo njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije”.

Od rimskih puteva do Šarganske osmice

Vozom kroz Srbiju – podvig ili čisto ludilo. Smenjuju se slike – cvetna polja puna jaganjaca, vode i livade, deponije starih automobila i veš mašina, plastenici s voćem i povrćem, lete laste, ali i plastične kese. Ne znamo da li je Tarabić i ovo predvideo. Prvu priču o Mokroj Gori slušamo od vozača autobusa.

– Ja pričam ono što sam čuo. Da znam više, ne bih bio vozač nego akademik – skomno kaže dok “mota” još jednu krivinu.

Prema legendi, u neka davna vremena kroz Mokru goru putovali su putnici namernici, umorili se, pa seli da založe vatru da se malo okrepe. Uzalud su pokušavali da pripale drva, svaka grančica bila je mokra. Zato ovu planinu nazvaše Mokra gora.

Prolazili su ovuda mnogi narodi i plemena. Međa Srbije i Bosne – Mokra gora – bila je put ka Carigradu i Jadranskom moru. Od Rimljana su ostali putevi i nekorpole, a od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pruga uskog koloseka – Šarganska osmica.

Radovi na koloseku širokom 76 centimetara počeli su 1921. godine. Prvi projekat pruge koja je spajala Beograd, Sarajevo i Dubrovnik uradio je inženjer Hugo Kajncl. Problem savladavanja visinske razlike između mokrogorske kotline i šarganskog prevoja rešen je gradnjom pruge u obliku broja osam, jedinstvene u Evropi.

Stanica na kojoj niko nikad nije kupio kartu

Kao i kada se zidao Skadar na Bojani, ljudska žrtva bila je neizbežna.

Inicijativa za gradnju Šarganske osmice potiče od Austrijanaca, 1916. godine. Cilj je bio da se spoje Srbija i Bosna. Gradnja je bila toliko mukotrpna da su Austrijanci na ovom projektu angažovali robijaše. Jednom od zatvorenika, osuđenom na doživotnu robiju, obećana je sloboda ako uspe da savlada visinsku razliku od 300 metara. Ekipe koje su gradile jedan od 20 tunela nisu se srele. Inženjer je zbog toga izvršio samoubistvo. Tunele su kopali uglavnom italijanski i ruski zarobljenici. Ispod brda Budim u Šarganu jednog dana zatrpana je cela jedna smena, a računa se da je u šarganske tunele kosti ugradilo oko 200 ljudi.

Ali nije Šarganska osmica poznata samo po žrtvama. Pored nesumnjivog ekonomskog, vojnog i političkog značaja za ondašnju Srbiju, ova pruga jedinstvena je u Evropi još po nečemu. Na jednoj od stanica, u Jatarima, koju pre poseti neki meda ili vuk, nego, kako bi rekli ljudi iz ovog kraja, “ljudsko čeljade”, niko nikada, od 1921. do 1974. godine, koliki je bio radni vek pruge, nije kupio kartu. Na stanicu u Jatarima niko nikad nije ni ušao niti iz nje izašao, sve do pre neku godinu, dok “ćira” nije ponovo počeo da vozi ljude, ali ne, kako bi Tarabić rekao, zbog nekog posla, nego iz uživancije.

I Amerikanci merkali “osmicu”

– Kartu sada svako mora da kupi, nema švercera na ovoj relaciji – priča nam jedan od konduktera, priznajući da, iako radi za skromnu platu, ovaj posao shvata kao odmor posle napornih smena po drugim prugama.

Saznajemo da kondukter na železnici ima platu oko 20.000 dinara, mašinovođa oko 45.000. Šalili se svojevremno srpski i crnogorski železničari: “Pa, koliko ćete da zaradite kad se otcepite od Srbije, nemate nego nekoliko kilometara pruge.” Danas na tih nekoliko kilometara kondukter u Crnoj Gori, saznajemo, ima platu oko 600 evra.

Nema, ipak, Šargansku osmicu i “ludi kamen” pored nje. Udavače i neženje, pohitajte, pa stanite na pravi “ludi kamen” – biće ljubavi, sreće, veselja i para…

Da li zbog “ludog kamena” ili nečeg drugog, za kupovinu Šarganske osmice bili su zainteresovani i Amerikanci. Direktor “Železnice Srbije” Milenko Šarančić kaže da ova pruga nije na prodaju i najavljuje Šargansku osmicu kao jedan do turističkih brendova Srbije. Pa, valjda će biti bolje i železnici i železničarima.

U “ćiri” i 100 stepeni

U “ćiri” je sve staro – drvene klupe, prva, druga, treća klasa, nema mekih fotelja i spavanja. Uzak prolaz između klupa, ne znamo kako bi jedno prosečno putovanje izdržao čovek od 180 centimetara. Morali su ljudi da sede priljubljeni jedni uz druge, kad je zima, da se ugreju. U širokom kupeu pored tvrdih klupa je i jedna prava peć na drva. Da putnicima bude toplo, da se podgreje pilence s početka priče.

“Ćira” je, kako smo čuli od jednog mašinovođe s više decenija radnog staža, “išao” na ugalj. Mašinovođa vozi, a jedan čovek puni peć. Na prolećnih 20 stepeni u lokomotivi je oko 60, kad upeče “letnja zvezda” i oko 100, tvrdi nam mašinovođa crnih i jakih šaka.

U vreme procvata Šarganske osmice na relaciji Mokra Gora – Užice bilo je zaposleno mnogo ljudi iz ovog kraja. Sada nema toliko posla na železnici, ali ima u Drvengradu i Mećavniku, na Mokroj gori.

Etnoselo Emira Kusturice s ulicama Bergmana, Felinija, Andrića, sačinjeno od drvenih kućica, jedne crkvice, zatvora za Bila Klintona i Havijera Solanu, privlači sve više turista.

– Mi smo s Kusturicom “dobar dan za dobar dan”, ali od kad je on ovde došao, sve je krenulo nabolje. Dobili smo asfaltni put, uličnu rasvetu, dosta ljudi iz ovog kraja i Višegrada našlo je posao, sada se gradi i žičara – priča nam jedna starija meštanka.

Krenula da nahrani ovce i krave u štali pored puta. Žali se da ima sve više gostiju koji, kad im “prigusti” ,”zalivaju i đubre” tlo oko njene štale.

– Ma pričaju mi ljudi – napravi običan drveni vanjski klozet, pa naplaćuj ulaz da zaradiš pare – skoro u neverici kazuje starija meštanka obučena u radno odelo od zakrpa i obaveznih crnih gumenih opanaka. Za sada je skoro “sramota da naplaćuje”, ali priča da će možda i seljaci da se okrenu malo ozbiljnije tržištu i ekonomiji. Čujemo da u selu u blizini Mećavnika sve više meštana razmišlja i o seoskom turizmu, pa da se i srpsko selo okrene biznisu.

Nisu važni samo mostovi i brze pruge. Kad se malo uspori, bolje se vidi zalazak sunca, neki bor i neko ljudsko lice…

Tekst: Danijela Tadić
Fotografija: Marko Risović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.