INTERVJU - Neša Galija - jubilej, prekretnica i sećanja

Kada Vas predstavljamo, dovoljno je samo da kažemo- Neša Galija!

- Ako krenete sa punim imenom i prezimenom, bojim se da niko neće znati...Čovek koji je izgubio prezime! (smeh)

35 godina postojanja obeležavate krajem ovog meseca u Sava Centru! Kakav je osećaj znati da iza sebe imate 35 godina karijere? Gde nalazite motivaciju za dalji rad? Zapitate li se ponekad da li ste uradili sve što ste hteli, ili niste...?
- Ne razmišljaš tako uopšte, jer i kad si počinjao nisi razmišljao o tome da li ćeš nešto da postigneš...mislim, želeo si, ali prosto živiš život punim plućima, onako kako želiš. I onda te život odvede na 35 godina posle! (smeh)

I veliki svetski bendovi posle 20, 30 godina zasite se, bendovi se raspadaju... Da li je vama možda padalo napamet da vam je dosta, i da želite nešto drugo?
-Pa padalo nam je napamet...ali to nas uglavnom uhvati, ponekad, kad naiđu ti neki teški trenuci koji su sastavni deo te priče. Uglavnom kad treba da se snima ploča, pa kad se dešava sve ono oko ploče, a nije muzika! Pa kad sve to treba da rešiš, onda ti je muka od svega! Jer u suštini, danas moraš da se baviš mnogim stvarima koje nisu muzika. Vrlo često sebe pitam „što li ja uopšte sve ovo radim?“, kad sam hteo da se bavim muzikom, nisam hteo da se bavim nikakvim menadžerstvom, nisam hteo ničim drugim da se bavim... čak i kad sam studirao, ja sam znao da nikad neću da se bavim tim poslom, znao sam da ću se baviti samo muzikom. I kad te neko gura u nekakve vode koje ti baš nešto i ne prijaju, taj deo priče stvara tu neku mučninu. Ali preživimo, pa malo podelimo to, i kad dođemo do one tačke zvane „muzika“, onda nam je super!

Tu dolazimo i do te razlike između naše, i muzičke scene u nekim drugim zemljama, gde posle određenog vremena možete da se bavite samo svojim delom posla, muzikom, a gde su drugi zaduženi za sve ostalo...
-Nažalost, u ovoj zemlji su potrebne i neke druge veštine koje nisu potrebne na zapadu...
Veština preživljavanja...
- Recimo! (smeh) Oni su to rešili fino. Kad ti valjano uradiš svoj deo posla, država je tako uređena da ti od intelektualne svojine živiš, i to ti daje tu mogućnost da se u poodmaklim godinama baviš svojim poslom onako fino, starački i dostojanstveno, i što ti omogućava to neko dostojanstveno starenje. U ovoj zemlji, bojim se, čovek mora da ima neke druge veštine koje nikakve veze nemaju sa ovim prethodno napomenutim, i prosto ti dođe starost mnogo, mnogo teška i bolna, jer moraš da radiš ono isto što si radio kada si imao bar 30 godina manje, a nema se toliko energije, i sve to stvara tu priču koja nije baš prijatna. Ali još uvek ta radost koju prouzrokuje muzika te održava, i čekanje na tu radost te tera da opstaneš.

Kažu da muzika podmlađuje...
-Valjda, otkud znam! (Smeh) Nisam primetio, kad stanem pred ogledalo...

Ali duhom ste sigurno mlađi od mnogih Vaših vršnjaka! Šta biste uradili drugačije, da možete? Sada kada sa ove distance gledate unazad?
- Pre 35 godina, šta bih uradio? Otišao bih iz zemlje! (smeh) I probao bih da se bavim ovim istim poslom, sigurno bi bilo bolje...

22 i 23.oktobar, Sava Centar... Šta publiku očekuje na tim koncertima?
- Galija je imala tih malih stilskih obrta, pa nam je to bio mali problem, koji su to parametri kojima ćemo se voditi kada budemo pravili koncepciju. Odlučili smo se za varijantu Galijinih balada. Zato što su to pesme koje su same preživele svo ovo vreme. Ništa mi nismo uradili osim što smo ih napisali. Niti smo ih „gurali“, niti smo bilo šta radili. Jednostavno, kada takve pesme same, svojim postojanjem premoste toliko vreme, onda mislim da je nekako najprimerenije posvetiti tim pesmama celu tu noć. To će biti noći Galijinih balada, ali sviraće se naravno i ostali najeminentniji hitovi. To će biti slavlje muzike. Sve smo odbacili, i one video zidove... sve napolje, samo muzika, atmosfera...

I samo vi, ili će biti i gostiju?
- Biće gostiju, ali sam pokušao da spojim onaj deo rada koji nije vezan za Galiju, a to su pozorište i film. I onda imate scenu gde je neka poznata Galijina pesma spojena sa temom iz neke pozorišne predstave ili sa nekom filmskom muzikom... Čućete neke melodije koje možda nikad niste čuli, osim onih koji redovno idu u pozorište!

Šta se nakon koncerta dešava u životu grupe? Koncerti, projekti, albumi, turneje...
-Nema, to ne postoji, jer napraviti turneju, to je skoro nemoguće... Ono što mi pada napamet, i što me vodi je to što sto je taj dan veliki preokret u mom životu, Galija će naravno postojati i dalje, ali ja ću se posle toga posvetiti solo projektu. To je nešto što nikada nisam radio. Jer stalno kroz ovo stvaralaštvo su me vukle neke crtice i pravio sam i neke pesme koje su pripadale nekom drugom sazvežđu, a nikako nisu mogle da budu objavljene, jer Galija diktira, iako smo se mi trudili da budemo raznovrsni, jedan određeni stilski pravac, i tu baš ne možete mnogo da skrećete levo – desno.

A šta je ono što vas sad vuče?
- Vuče me neka muzika koja je strašno bliska toj nekoj izvornoj muzici, ali nije to etno, ne bih ja to koristio, previše su ljudi raubovali tu priču, ali to je priča o nekoj svetskoj muzici koja je svuda velika. Muzika koja podržava i ozbiljnu poeziju. Na primer, voleo bih da radim sa Perom Zupcem i već smo uspostavili ozbiljan kontakt, već sam neke pesme na njegovu poeziju napisao i to stvarno fenomenalno zvuči. To su veliki umetnici i voleo bih sa njima da radim.

A Galija?
- Galija će nastaviti svoj život, zašto bih gasio nešto što vredi? Prosto, u današnje vreme, bend kao forma je preglomazan, snimiti ploču sa bendom to je kao da te neko kune! (smeh) Potpuno ludilo, ko preživi... evo jedva smo preživeli ovu ploču koju smo radili!
„Jedva ste preživeli“ 35 godina?
- (smeh) Moram da priznam da mi je bilo mnogo,mnogo lakše ranije...U poslednjih deset godina je meni bilo najteže. Valjda zato što je nastala promena svega, na drugačiji način mora da se organizuje stvaralaštvo, ranije je to bilo drugačije konceptualno postavljeno. Sada, nama koji smo toliko godina u ovom poslu, dosta teško pada...
...Da se „apdejtujete“?
- (smeh)...da, da se apdejtujemo! Nije to baš tako prijatno! Ali kao što vidiš, pošlo nam je za rukom da to ipak uradimo.

Šta je od koncertnih događaja poslednjih godina ostavilo najjači utisak na Vas?
- Leonard Koen! To kad sam čuo...promenio mi je potpuno muzičku statiku. Čovek je potpuno okrenuo celu moju filozofiju naglavačke. Shvatio sam da je nešto što je nemoguće itekako moguće. Ja sam tako uživao na tom koncertu, to je bio najbolji koncert na kojem sam bio u poslednjih 20 godina, a gledao sam ih stvarno puno.

Ima li izvođača koje niste videli, a voleli biste?
-Ima naravno, niti vremena imaš, niti kinte za sve..
Sad više ne možemo ni da postignemo sve...
- Ranije je bilo: spremaš se, pa se podsetiš nekih pesama, ložiš sebe za taj koncert. Sećam se kako je bilo ranije kad se odlazilo na koncerte, postojala je tzv „kućna uvertira“, pa kad dođeš nabiflan na koncert, bude wow, eksplodiraš! Kad sam gledao Dire Straits, pa Queen, Kleptona... Van Morisson jedino, njega bih voleo da gledam, nisam imao prilike, i Tracy Chapman bih voleo da vidim. To je ta priča o Koenu, to je taj „dizajn“ to je ta gospodstvenost, gde je tišina sastavni deo muzike i to možda jedan od najbitnijih. Sećam se, kad je počeo koncert, iza mene je bila jedna gospođa, za koju mislim da po dizajnu ne pripada toj večeri (smeh), koju čujem kako priča telefonom „počeo je koncert, ozvučenje nešto ne valja, slabo, tiho, ništa se ne čuje...“ a čovek je samo spustio celu tenziju, napravi atmosferu... Moram da priznam da je to veče kad sam bio izuzetno ponosan na Beograd, u tom trenutku kada je on izašao na binu, i kada su svi u tišini ustali i otpozdravili aplauzom čoveka, koji je bio vidno iznenađen. Pozdravili su ga s takvim poštovanjem... u, što mi je bilo lepo što sam u Beogradu!

Da li Vam prilaze klinci, muzičari, da Vas pitaju za savete...?
- Ja izbegavam da im dajem savete. Nezahvalno je savetovati, jer ispada da pametujete. Kada imam priliku da pričam o muzici, ja najviše govorim o protoku energije. Zato što mislim da je to najveća tajna, kakvom god muzikom da se bavite, ako to uspete da obuzdate i ako to uspete da uhvatite, i ako to kontrolišete kako treba, neće vam „ispadati note iz prstiju“, sve će vam ostati u jednom komadu, i to je nešto što se uči mnogo godina. A prvi, najvažniji faktor je saznanje da taj pojam postoji, to je nešto čemu treba težiti. To je već uspeh, kad to lociraš kao cilj, a stizanje do cilja je proces. Drugu vrstu saveta ne dajem, jer nisu delotvorni, svi smo različiti, svako ima svoj kosmos koji je potpun osoben. I šta si uradio ako kreneš da uniformišeš stvari, i daješ savet da neko obuče tu i tu uniformu? To nije dobar savet, ne stiže se nigde.
Sećam se, kad smo se mi spremali za prvi album, nismo imali nikakve kontakte ni sa studijom, ni sa čim... Ali smo imali Bregovića u vojsci. Jednu noć je čovek izašao iz kasarne, drugarica ga izvela, sede u nekoj kafani, ugovorimo nekakav sastanak, i sad ja kako sam ga video, sednem pored njega, sav srećan, on je već bio zvezda... Ja sam ga pitao sve i svašta, gušio sam ga jedno dva sata, i on me samo u jednom momentu pogledao i rekao: „kad postaneš Bijelo dugme, imaćeš sve!“ (smeh) A šta je drugo mogao da mi kaže! Tad sam se malo iznervirao, ali sam posle nekoliko godina shvatio da mi je rekao jednu jedinu moguću stvar...

Iz Vašeg ugla...zašto ljudi treba 22 ili 23.oktobra da dođu u Sava Centar?
- Ja ne bih pozivao nikoga, ne volim to... Jednostavno, ako volite našu muziku, dođite!