INTERVJU - Rajko Dujmić pred koncert Novih fosila u Beogradu!

Vi ste u Novim fosilima od 76.godine, kada su i počeli da se nižu ozbiljni uspesi grupe. Kako sad, sa ove distance, gledate na taj period svoje karijere i na muzičku scenu bivše Jugoslavije sedamdesetih i osamdesetih godina?
- S obzirom da je prošlo toliko godina, a stvarno je dobra količina vremena već protekla, mogu reći da mi je stvarno bilo sjajno jer sam bio puno mlađi! (smeh) To je prvo, a drugo, došao sam nakon dugo vremena u Fosile, jer pre toga godinu dana nisam hteo da odem iz grupe “Crno bijeli”, sa kojima sam svirao neki rokenrol, pank... I onda kad sam došao u Fosile, pratili smo skoro tri godine po Sovjetskom Savezu, Istočnoj Nemačkoj... Ivicu Šerfezija i Ljupku Dimitrovsku, i sami imali svoje koncerte, ogromne turneje po celom svetu. Onda sam ja napisao „Sanjaj me“, to je bio prvi veliki hit grupe, i od tad je krenulo...

Vokali daju pečat, boju, poseban stil grupi. Vi ste ih menjali. Koliko mislite da je uticalo na imidž Novih Fosila u određenim periodima, i koliko je Vama to predstavljalo problem u određenim situacijama?
- Menjajući lead vokal, mi nismo menjali postavu, svoj slog. Višeglasno pevanje je bilo ono što nas je okarakterisalo, i ostalo je u mom rukopisu, jer sam razmišljao na taj način, a ne kao samo jedan solista. Tako da je promenom glavnog vokala zapravo ostala ista boja, osim u kod prvih strofa, jer je Đurđica bila alt, a Sanja više ide prema sopranu. Zamena je bila de facto lagana, Đurđica je otišla u solističku karijeru, a Sanja je svojim šarmom i mladošću donela jedan drugačiji oblik svežine u grupu. Prva ploča posle te zamene, „Poslije svega“ je pisana za Đurđu, a Sanja je morala da prilagodi sebe i svoju mladost dosta zahtevnim melodijama. To je otvorilo drugu stranicu, ali nije u našem zvuku pravilo bitnu razliku, mi smo zadržali svoj osoben način pevanja, tako da je samo jedna latica, od njih pet, bila drugačija.

Šta mislite da je najbitnije što se promenilo na muzičkoj sceni u Hrvatskoj, i uopšte, na prostorima bivše Jugoslavije, od tog perioda kada ste vi bili najaktivniji i najpopularniji, do ovog momenta?
- Bilo je tih deset godina, od devedesete do dvehiljadite, ratova i svega, tu je počelo da se događa gubljenje osećaja za prave vrednosti. Vrednosti su poremećene. Nešto što je nekada bila osnova koja se tražila, to je bilo poznavanje žive svirke se pretvorilo u jednu disko eru gde se sviralo na plejbek po diskotekama, optički se delovalo više nego muzički. To je napravilo štetu u shvatanju šta je vrednost, i zašto živa svirka ima svoje vrednosti. Ne može kompjuter zameniti čoveka nikada. Može u nekim segmentima, ali kad se radi o svirci, onda to mora da bude čovek.

Pratite li današnju pop scenu, „mlade nade“...? Imate li nekoga koga posebno možete da izdvojite, čiji Vam se rad dopada?
-Ima ih dosta, pogotovu muških. Imamo u Hrvatskoj Tonija, Gibu koji je kantautor, Massima... To su momci koji su odrasli, koji nisu sasvim mladi, ali vrlo dobro drže i glas i rade puno i snažno. U Srbiji sam čuo Sergeja Ćetkovića... Joksimović je popularan, ali on mi malo, kao da povuče na folk, ali ljudi to verovatno vole.

Od koga je potekla ideja da se ponovo okupite, i na kakve reakcije je naišla tada ta ideja?
- Za vreme rata smo Marinko i ja imali verziju sa dve pevačice, i to jedno 3,4 godine, 4 albuma smo napravili, ali jednostavno nije bilo mogućnosti komunikacije da bi te pesme otišle dalje, ma i od Zagreba! Bile su slušane samo na malom prostoru. I onda smo se mislim 2005.godine dogovorili da sastavimo staru postavu, krenuli na turneju, u ozbiljnoj produkciji, danas na bini imamo 13 aktivnih muzičara, dva ton majstora, roudije... da bi dobili zvuk koji je veran onome što je snimljeno, moramo imati puno ljudi.

Kako se sada slažete i kako sada funkcionišete u odnosu na to kako ste funkcionisali nekada kao bend? Tada ste bili i mlađi i drugačiji...
- Na bini je ostalo sve isto! I dalje je to nesmanjena žestina i zanos, mi smo ko tableta sreće! Gde god dođemo, cela porodica se skupi, od unuka do dede i bake, i svi znaju masu tih pesama. Zaista, toliko pesama je prošlo test vremena...

Vi ste učestvovali i na dosta festivala, i na njima imali i puno uspeha. Koji festivali mislite da su danas najmerodavniji i najbolji od onih koji se dešavaju na Balkanu?
- Ne pratim mnogo, sad je čini mi se počelo nešto da se vraća u Split, i tako.. Te 89.godine sm pobedio sa Rivom na Eurosongu, ispred bivše države, i doveo celu Evropu u Zagreb devedesete. Taj festival je do pre neku godinu bio praktično samo parada, jedan cirkuski šator. Ali sad polako počinje da postaje ozbiljno muzičko takmičenje. Bila je i pobeda Srbije, i neki dobri plasmani. Mi u Hrvatskoj nismo bojim se, imali baš „srećan“ način izbora pesme, ali to će se promeniti.

Mnogi još uvek imaju i čuvaju neke vaše stare ploče. Sada se dešava da se muzika ne izdaje na taj način, čak ni na diskovima. Koje su dobre i loše strane „skidanja“ pesama sa interneta, u odnosu na ploče, kasete, diskove...?
- Prvo tehnološki... CD vam drži informaciju deset godina, i onda polako počinje da je gubi. Mada, ne bi trebalo, fizički se ništa ne događa, ali laserki zapis jednostavno nestaje, briše se. Ploča drži informaciju sto godina! Drugo, veća je. Možeš da napišeš sve tekstove, ne moraš da imaš sitnu knjižicu, imaš bolju rezoluciju slike, bolje vidiš ko je taj čovek kojeg i kako izgleda.
Mi sad u Beogradu imamo koncert na kojem ćemo promovisati novi i novi singl „Ti si čudo“ i to je naš zvuk, u današnje vreme. Ceo CD koji planiramo će ići singl po singl. I kao ringtone, i onda kao integralno delo.

Do sada ste napisali skoro dve hiljade pesama, kompozicija. Gde pronalazite toliku inspiraciju za pisanje pesama?
- Izgleda da znam dobro da slušam i gledam. A i mene život nije mazio, bio je dosta buran i prolazio sam i sunčane i kišne dane i snegove, i svašta... Nisu to samo pesme, tu je mnogo filmske muzike i drugih stvari.Tih 1800 brojeva je oko 70 sati, to je skoro tri dana... to je puno, ali nije ništa naspram Đorđa Novkovića koji je do smrti imao tri i po hiljade pesama. On je još vredniji od mene, ali sam ja mnogo više putovao! Ja još uvek na stari način komuniciram s ljudima, kao da ne sviram ja nego oni. Menjamo uloge. Slušam govorni jezik koji se promenio, neke nove fraze. Na drugi način se neke iste priče događaju, i onda ih samo treba drugim rečima ispričati.

Takođe ste sarađivali i sa puno izvođača u svojoj karijeri, da li postoji neko s kim niste, a možda biste hteli u nekom narednom periodu?
- Pa šta znam... stvarno sam radio sa svima sa kojima je trebalo. Ja verujem u nebesku pravdu, verovatno sam dobio ono što sam zaslužio. Postoji jedan album gde pesme Novih fosila pevaju i Oliver Dragojević i Petar Grašo, Nina Badrić, Ivana Banfić... Svako je izabrao po jednu pesmu i izveo je na tom albumu...

Ako biste mogli da izdvojite neki trenutak ili period iz svoje karijere, za koji mislite da je najsvetiji, bar do sada, koji bi to momenat bio?
- Ja verujem da će on tek doći, (smeh) ali ako već moram da izaberem... Dva ili tri Splitska festivala, u periodu od recimo ’80. do ’83., po sedam dana je trajao festival, imao je tri večeri...e to su bila druženja i zabave dostojne pamćenja. A niko nije nastradao, niko se nije predoziravao, nije ni postojala za vrsta „zabave“, jednostavno smo se družili.

Koliko Vam znači ovaj predstojeći nastup u Beogradu, i šta publika da očekuje od Fosila?
- Prvo me zanima kako će ljudi reagovati na „Ti si čudo“, to je osnova svega. Bili smo mi već u Areni, i radujem se tome što ću opet videti tu cele porodice. To puno znači, svakome! Kad staneš i čuješ da 15, 20 hiljada ljudi peva u glas tvoju dušu, to je velika stvar.

Mislite li da će na koncertu biti puno jugonostalgičara?

- Na svu sreću su pesme ostale u ljudima. Ne bih rekao da je to jugo nostalgija, to je potreba za dobrom vibracijom. Mi imamo plus u svojim pesmama, „Kako je dobro videti te opet!“ a ne „Dabogda te...“ (smeh) Ceo naš opus ide na dobro, i kad jeste seta, i kad jeste neki rastanak, uvek su tu neka mala odškrinuta vrata ili upaljena svetla.

U tome je onda tajna Novih fosila?
- Da, mislim da smo pozitivni, što kaže jedan poznati američki reklamni stručnjak „Neka se piše, pa makar i dobro!“ (smeh) Na sreću, ili možda na žalost, marketinški, nema nikakvih skandala koji nas prate, i nikad nismo napravili nešto što bi bilo protiv čoveka.

Šta se još, nakon ovog koncerta i singla, dešava u životu Novih fosila?
- Treba završiti, ako Bog da, CD, i svirati dokle god to ljudi budu hteli! Dokle god nas naša publika hoće, mi smo tu!

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.