Intervju: Zvonko Bogdan

Novinarske ekskurzije na salaš Zvonka Bogdana (nadomak Palićkog jezera) uoči njegovog tradicionalnog koncerta u Sava centru (24. novembra) takođe postaju lepa tradicija. Lepša, doduše, za novinare nego za njega jer je poznato da velikan naše muzike ali i konjičkog sporta, generalno, nije preterano raspoložen za duge razgovore sa „sedmom silom“.

Dok nas je večiti šarmer čekao na salašu, prva destinacija je bila tri i po kilometra udaljena vinarija koja takođe njegovo ime. Zgrada – skoro glanc nova, još nedovršena. Vinogradi stari šest i sedam godina, pet sorti niče na crnici i glini. Raj za oči, izazov za fotografe. Odgovara, kažu, što je jezero blizu, zbog klimatskih uslova. Biće tu i muzej posvećen Zvonku Bogdanu a kad još završe jedanaest soba i dva apartmana... Već smo „ugovorili“ da naredno gostovanje bude (bar) dvodnevno.

Maestro fotografije Saša Džambić obradovao se polaganju praktičnog iz enologije ali je pokazao i vrsno teorijsko znanje iz drugih oblasti. „Ovi ćupovi predstavljaju dobrosusedske odnose“, primetio je ulazeći na salaš a onda se, zajedno sa kolegama, postrojio i krenulo je sevanje bliceva. Gleda Zvonko ka jednom pa ka drugom, pa specijalan osmeh za devojku sa fotoaparatom, pa, kako kaže, „slike za razvod“ sa novinarkama...

Davna ’71. i prva pesma „Hej salaši na severu Bačke“.

-U autobusu sam zapamtio stihove pa kad sam došao kući stavio sam ih na papir i pokazao mami. Jako su joj se dopali a ja sam rekao „J..eš pesnika čijoj se mami dopadaju sinovljevi stihovi“ (smeh). Muziku sam jednostavno napravio, uz klavir na Kosančićevom vencu, pored Saborne crkve, moji tamburaši su to brzo naučili i mi smo sve za dva sata snimili.

Četiri decenije ste u braku, čime Vas je to osvojila supruga Mirjana ?

-To je teško reći. U mom okruženju je bilo dosta lepih žena... Sudbina, jednostavno, posloži karte.

Sada su tu i unučići...

-Oni ne žive ovde. Dvoje su u Americi, jedno je u Brazilu. Moja deca su 2000. godine napustila Srbiju a unučiće vidim jednom zimi i jednom leti.

Bili ste u Brazilu, da li ste možda videli čuveni karneval u Riju ?

-Ne. Izdržao sam tamo nedelju dana kad su bili svatovi i vratio se nazad. Rio jeste sam po sebi svetska atrakcija.

Amerika ?

-Bio sam tamo jedno 14-15 puta, i poslom i privatno.

Gde Vam je lepše ?

-Ne razmišljam o tome. Znam da je za mene ovde najbolje.

Ima li planova oko novih pesama ?

-Uvek mi je jedan džoker u rukavu ali ne pričam o tome. Prvo skočim pa kažem „hop“ ali u proseku jednom godišnje napišem pesmu. Sve one numere koje sam napisao vezane su za određeno vreme, ja ništa ne izmišljam.

Petog januara ćete proslaviti...

-Ja nikada ne slavim rođendan ali svi oko mene slave (smeh).

A godišnjice braka ?

-Ja sam to već zaboravio kad se dogodilo, a moja supruga slabo pamti. Mi jednostavno time nismo opterećeni, ali ima oko nas onih koji dobro pamte i dođu da se lepo provedu.

Uspevate, za razliku od mlađih kolega, da dignete masu i na Beer fest-u ?

-Kad sam počeo da radim ovaj posao u Beogradu imao sam 22 godine. Bilo je od mene mnogo talentovanijih pevača, sa jačim glasom ali nije bilo upornijih i vrednijih. Pored toga, učio sam od svojih svirača, retko slušam soliste. Sebe ne slušam, ide mi na živce. Suviše sam kritičan, ne mogu sebe da prepoznam kad znam da je to moglo bolje. Sve se, međutim, u poslednjih 30, 40 godina odvija na brzinu. Ljudi više nemaju vremena da jednu stvar doteraju do kraja ali i u tome ima draži. Svaki prvi snimak kod mene ima srce, dušu, atmosferu. Treći i četvrti ne vrede ništa, tu se već crpi snaga.

Piće?

-Ja sam antialkoholičar i u životu nisam mogao da zamislim da ću biti maneken vinare ali se to tako odigralo i sad su najsretniji oni koji se sa mnom druže kao i moja deca i unučad. Ako ne budem ja od toga imao dva dinara koristi, imaće oni.

Pesma iz serije „Vratiće se rode“ povezala Vas je sa Sašom Lošićem i Bajagom...

-Oni su se povezali sa mnom. Poslali su materijal, da pokušam da napravim nešto, da ne ostane samo na TV seriji. Ja sam, uz njihovu dozvolu, napravio malu tamburašku priču.

Da li ste Vi nekada zapevali nešto što je drugačije, možda rokenrol ?

-Tako nešto ne, to nije moj svet. Volim da slušam Elvisa Prislija ali rokenrol nije moj deo odmora. Da o ostaloj muzici ne pričamo.

Čovek koga je divota slušati i kada priča, a ne samo dok peva, nije želeo da otkriva detalje predstojećeg koncerta ali je još mnogo toga interesantnog i poučnog ispričao u opuštenom ćaskanju. Nije ni pesma izostala – uz šestoricu, kako Zvonko reče, najboljih tamburaša na svetu, zapevao je „Ko te ima taj te nema“, „A ti se nećeš vratiti“...

Novinari su se, međutim, vratili pre definitivnog polaska...Po još koje parče štrudle. U Beogradu takve nema ali će nam sigurno bar malo zamirisati 24. novembra kada plemeniti umetnik po ko zna koji put donese duh bačke ravnice u prestonicu.