INmusic se vratio na velika vrata!
Tekst: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević
DAN PRVI: VRUĆINA I NOGOMET
Ali, nije sve išlo tako glatko. Prvo, za dve godine se nakupilo puno izvođača, pa su se organizatori vratili staroj strategiji da neki hedlajneri kreću baš baš rano. Stari „inmjuzikaši“ su mi rekli da je prva decenija 21. veka bila poznata po tome da hedlajneri kreću od 19h, ali su ih kasnije pomerili na kasnije sate, ali sad je bogme, sva tri dana vrhunski zanimljiv hedlajner kretao od 18:30h, što je bio logistički podvig stići i na strašno lepome mestu postojati. Dodatno, ono što nije bilo predvidljivo, je to da je Hrvatska igrala svoju odlučujuću utakmicu za prolaz dalje od 21h do 23h, a još je gore što ju je izgubila, te je napetost zamenila deprimiranost kod određenog dela publike.
Foto: Dušan Majkić
Bilo je i novosti, te vrele junske noći. Prvo, nije više bilo kartica kojima se plaća piće, već se to sve činilo barkodom na narukvici (ušteda plastike, pohvalno), ali nije bilo ni papirnatih programa, već je „sve online“, kako mi je objasnila ljubazna radnica na top-up pointu. E sad, tu imamo problem, jer INmusic nije obezbedio wi-fi koji pokriva Otok hrvatske mladeži, pa preporučujem da se ili vrate papirnati programi, ili, još lakše, uvede posvuda jedan dobar wi-fi.
Sleaford Mods. Foto: Filip Bušić/INmusic
Ali, da krenemo na muziku. Sve su otvorili Sleaford Mods, koji su se odomaćili na Jarunu, a njihov nehajni stil pank-repera je zagrejao atmosferu u predvečerje. Poručivali su nam da fudbal nije bitan, i da vlasti posežu za „hleba i igara“ da se pozornost pučine skrene sa socijalnih pitanja, a oni su itekako bockali svojim socijalno orijentisanim tekstovima. Jedno od zanimljivijivih pitanja koje se uvek poteže je sukob „pravovernika“ i „fleksibilaca“, da ih tako nazovem. Pravovernici tvrde da je pank-pank, i da tu nema puno šta levo-desno, dok fleksibilci tvrde da pank nije muzika niti akordi, već stav, i da pank može biti i elektropank, i džipsi-pank, i rep-pank, i rege-pank, i da je bitno o čemu se peva i na koji način, a rif ko šiša. U tom smislu, Sleaford Mods su pank par excellence.
Bar Italia. Foto: Filip Bušić/INmusic
Bar Italia je doneo žensku energiju da ublaži stvari i podsetio nas kako britanska muzika vrlo vešto reciklira sebe kroz nove bendove – a ova londonska trojka se savršeno uklopila u zalazak sunca kombinacijom indieja i grungea.
Viagra Boys. Foto: Dušan Majkić
U međuvremenu, švedski Viagra Boys počeo je da žari i pali na glavnoj bini, a Sebastian Murphy je takođe poželeo zagrebačkoj publici da se mane nogometa i da pređe na rok i rakiju, koju je tražio javno. Nije ni čudo, s obzirom da se krajnje antagonistički i ironično odnosio prema sportu u celini u pesmi „Sports“.
Viagra Boys. Foto: Dušan Majkić
Subverzivni i zabavni, Viagra Boys (već je dovoljno i smešno ovo ime – momci koji potenciju dobijaju putem pomoći plave pilule) su nadahnuti pank uzorima i švedskim melodičnim popom, što ih izdvaja iz ostalih bendova novog pank talasa. A zajednično sa prethodnicima na Glavnoj bini im je što su i jedni i drugi imali duet sa Amy iz Amyl and the Sniffers, australijskom „lujkom“ koji svi obožavaju.
Viagra Boys. Foto: Dušan Majkić
Pesme sa poslednjeg albuma nose elektronički prizvuk kao prvi album Republica od pre sada već 28 godina, tako da je ovo jedno ugodno podsećanje na dane post-britpopa.
The Gaslight Anthem. Foto: Dušan Majkić
The Gaslight Anthem nastavljaju ovu vožnju na World Stageu, brzinskim indi-rokom koji u svojoj osnovi ima pank i post-pank i Brucea Springsteena, Toma Pettyja i Wilsona Picketta, a ovo je ono što je potrebno da bi se masa podigla i rasplesala. Ja bih ovom prethodnom društvu dodao i The Killers, ali i oni su nadahnuti Springsteenom, pa se sve meša u jedan koktel američke izuzetnosti: naime, ako je svojedobno Barack Obama govorio o „američkoj izuzetnosti“ među nacijama sveta, možda nije mislio na muziku, ali tu jedino priznajem tu izuzetnost – američki bendovi su zaista izuzetni. Manite se tvrde moći, mekom moći se može osvojiti svet.
The National. Foto: Dušan Majkić
Hrvatska gubi golom u zadnjoj sekundi i to one koji vole fudbal, a grad je bio crveno-beo ceo dan, zavija u crno, ali oni kojima to ništa ne znači, nastavljaju zabavu ovog izuzetnog dana na presjajnim The National. Matt je na neki način zauzeo mesto Morrisseyja, u smislu njegove harizme – šalili smo se da je Matt zapravo Morrissey dok je još bio u dodiru sa stvarnošću i pun oštrica koje su pogađale centar.
The National. Foto: Dušan Majkić
Matt je čak i nastupio u odelu sa geek-naočarima, a i neke pesme mu govore „I will never marry“, što me je baš podsetilo na Mozza. Američki indi-rok je ovde opet pokazao neuništvost duha manjih gradova (Sinsinati!), a Matt se pomalo preobražavao u Jarvisa Cockera iz Pulpa, sa svojom geek-seksepilnošću, a sve potcrtano Interpol-glasom te cele post-Joy Division estetike. Divan završetak prvog dana!
Deadletter. Foto: Dušan Majkić
Ali, nije tu kraj! Na Hidden Stageu krenuo je britanski bend Deadletter. Britanci smatraju, tako kažu, da je mlad čovek lep sam po sebi. Mladost je lepa, ne same crte lica. Nije bitno šta obuče, mlad čovek je lep i ovako i onako. Njegova energija donosi lepotu. E, tako i u muzici. Britanska štampa i ostrvska publika se uvek zaljubljuju iznova u mlade i nove bendove, jer smatraju da je njihova energija i mladost ono što je glavno, a ne njihova melodičnost ili usviranost. To znajući, shvatamo zašto štampa tamo hajpuje sve nove bendove i posle jednog albuma ih napravi superstarovima – i Suede, i The Libertines, i Arctic Monkeys i tako dalje. Pevač je vrcava energija i kao da je sin Iggyja Popa, go do pojasa se uvrće i skače. Čista energija, ali melodija teško upamtljiva, kaže mi fotograf Dušan. Tako je. Da li bismo Deadletter slušali kod kuće, to je jedna stvar, ali dali bismo ih gledali na stejdžu – uvek! Uragan.
Deadletter. Foto: Dušan Majkić
DAN DRUGI ILI KIŠA, ŽENE I BLATO
Ako je prvi dan bio posvećen muškarcima i sav „u muškoj energiji“, sa pank-bendovima, sirovim rifovima i Mattovim celibatskim stihovima, drugi dan je bio u fazonu „dame biraju“. Kroz kišu i blato hrpa ljudi sa neprobojnim jaknama, gumenim čizmama i kabanicama se probijala do Otoka hrvatske mladeži, jer su kišobrani zabranjeni. Ko je zaboravio poneti čizme (ja, recimo), imao je ujutro pune ruke posla na čišćenju obuće.
Dogstar. Foto: Filip Bušić/INmusic
Elem, masa devojaka je došla na glavnu binu da bi čula i pre svega videla – Keanua Reevesa. Da, seks-simbol poslednje tri decenije izgleda tek malo starije nego kad je osnovao bend sredinom 90-ih, a za ovu priliku je skratio kosu. Dogstar (mene ime podseća na drugi album Suede – Dog Man Star, ali nisam sreo Keanua da ga to upitam) je prašio dobru mešavinu post-grungea i alt-roka, ali za razliku od Matta iz The Nationala koji je silazio u publiku, Dogstar su bend koji „stoji na mestu“. A nije ni da se po kiši moglo silaziti. Keanu je najviše opštio s publikom, a ruku na srce, mislim da nikada nisam video bend gde je basista (uglavnom onaj koga ignorišu) najpopularniji član benda.
Dogstar. Foto: Katarina Pavić/INmusic
Šteta što Lucy Kruger & the Lost Boys nisu poznatiji bend, ali ovo je bila odlična prilika da ih upoznamo, u svoj hipnotičkoj težini Lucynog vokala. A onda je došao Paolo Nutini – italijanski Škot ili škotski Italijan, kako god. Ako je prethodne večeri odnos muškaraca i žena bio 65:35 za muškarce, sada je bio 65:35 za žene.
Foto: Filip Bušić/Inmusic
Kiša je prestala nakratko i veseli ritmovi su naterali noge da cupkaju. Neko me je pitao kako razlikujem izvođače koji će privući više muške ili ženske publike: osim agresivnosti, koju očigledno više vole muškići, „ženska“ muzika je ta koja ima više instrumenata, komplikovanije ritmove, fank, džez elemente i slično.
Paolo Nutini. Foto: Dušan Majkić
Paola sam primetio još preko bivše devojke davnih dana pre 15-ak godina, a i kasnije su mi ga kao ultrafacu uglavnom preporučivale žene. Sjajna zabava i mekoća ritmova za proleće, šteta što je upao u kišni dan, ali na kraju krajeva, njima je svaki drugi dan kišovit pa je verovatno po ovakvim danima i stvarao svoje pesme.
Gossip. Foto: Dušan Majkić
Beth Ditto je napravila najveći podvig koji sam video u životu – iako je primetila da joj nije dobro, i dobila dokaz da ima koronu (mislili smo da je ta bolest ostala u 2022, ali nije), ona je izašla na scenu i nadljudskim naporima otpevala koncert po povremeno užasnom pljusku.
Gossip. Foto: Dušan Majkić
Dakle, napor je bio i nama u publici a i njima na stejdžu – njoj je glas povremeno škripao, nije bila vesela i skakutava kao inače (poslednji put sam je video u rodnom gradu Bana Jelačića u vreloj noći, 12 godina mlađu i potpuno zdravu), ali je publika nosila hrabru Beth (neki su i upali na stejdž, uspešno) do kraja koncerta Gossipa.
Hozier. Foto: Ruthless Imagery
Hoziera su opisivali pre ovog nastupa kao „e pa to je one hit wonder“ ili „ma neee, on je mnogo više od one hit wonder“, pa smo jedva čekali da čujemo i druge pesme osim megahita „Take Me to the Church“. I ispostavilo se da je u pitanju divan niz pesama čoveka koga je moj prijatelj Marko opisao kao „Nežnog Isusa“ – zaista u toj mešavini folka, popa, roka i gospela ima nečega što te grli i obujmi. Žene su bile ekstatične, jer je ovo bio već treći seks simbol na istom stejdžu te večeri. A onda... Ja ne znam da li je to do vode ili vazduha u Irskoj, ali kao i Bono Vox, i Hozier ima napadnu želju da nam propoveda i da spasava svet. Na kraju se dohvatio mikrofona i počeo tiradu o Gazi, o okupaciji Palestine, o LGBT-pravima, poželeo nam svima sretan Pride, izneo onu zastavu LGBTQI++ sa trokutom i prugama za sve rase, i tome slično. Zatim nas je „odveo u crkvu“ sa video-radom i spota o ljubavi dva mlada Irca koja ne nailazi na razumevanje okoline, blago rečeno. I to je to – verovatno živući na ostrvu gde je uticaj Katoličke crkve tokom decenija bio ogroman, sa zabranjenim pobačajem, homofobijom, lošim vremenom, obaveznim odlaskom na mise, uz plus tradicionalnu naklonost Palestincima (odite u Belfast pa ćete videti da katolici imaju propalestinske murale a protestanti proizraelske), morali smo dobiti ovo što smo dobili. Setim se jednog trećeg Irca, Liama Gallaghera, koji ne živi u Irskoj pa nije stigao da upije celu tu atmosferu, i njegovog obraćanja Bonu: „Shut up about Africa, sing „One“!“ Brate Hozieru, mi smo ti već ovde ubeđeni da treba biti tolerantan prema bližnjem i da ratovi trebaju da prestanu. Hidden Stage su zatvorili ponovo energijom napucani Sprints da nas malo detoksikuju od propovedi.
Hozier. Foto: Ruthless Imagery
DAN TREĆI ILI WE MUST NEVER BE APART
Bombay Bicycle Club je prigodno otvorio Glavnu binu u 18:30h u sredu, i savršeno se uklopio u popravljeno vreme poslednjeg dana INmusica '24. Njihove lake note su ono što je meni lično (izuzimajući The Smashing Pumpkins) ono što najviše volim čuti na festivalima, a ništa mi i ne vrišti kao „festival“ kao ovakva indi-pop muzika. Kada sam ih upoznao, preko spotova naravno, jer se to poklopilo sa kablovskim internetom i pojavom YouTubea a i MTV je bio živ i zdrav i puštao je muziku, i to vrlo često dobru, svi su imali kosu, što sad i nije slučaj, tako da je to pomalo setan pokazatelj kako vreme leti. Divan uvod u zalazak sunca.
Bombay Bicycle Club. Foto: Žikica Milošević
Ibibio Sound Machine su nas prebacili na World Stage gde je pevačica, obučena u haljinu koja jasno asocira na narodne nošnje i haljine zapadne Afrike, kombinovala afrobit sa popom na superuspešan način, pa i masa koja je tu „kulirala“ morala je početi da cupka. Ima nešto u toj Africi – ona je bila vesela i nasmejana, dominantna – čist matrijarhat na afrički način, veselje, seksualnost, majčinstvo, dobrota. E da, i pošto demografija kaže da Evropa i Severna Amerika lagano nestaju, a da će i Daleki istok vrlo brzo sličnim pute, dok će Afrika imati milijarde ljudi (Nigerija najbrže raste po broju stanovnika), Afrikanaca će biti u budućnosti mnogo više. I pošto oni ne napuštaju svoje ritmove, već ih inkorporiraju u druge, računajte da će afro-muzike biti sve više. Možda još Burna Boy nije hedlajner, ali za koju godinu će i afrički izvođač predvoditi INmusic. Zato se na vreme naviknite na afro-bitove i... cupkajte. Ovo je muzika budućnosti.
Ibibio Sound Machine. Foto: Žikica Milošević
Röyksopp su izveli nastup na glavnoj bini koji je bio zasnovan oko dva DJ-a i povremenom pevanju i konstantnom igranju grupe plesača, i to je jedan od zaista prvih velikih upliva DJ kulture na INmusic, ali vidim da to prisutnima nije smetalo, jer – novo doba, novi običaji, te i samo pojavljivanje na stejdžu jeste nastup.
Röyksopp. Foto: Dušan Majkić
A sve što je važilo za Deadletter prvog dana važilo je i za Squid poslednjeg – mladost i energija. Pa opet, dajte malo melodije. Često čujemo da je "Wonderwall, haha, Wonderwall", smešna pesma, kaže Dušan. Ali, hajde ti napravi Wonderwall. Napravite jedan hit pa ćemo pričati o vama više.
Squid. Foto: Dušan Majkić
Ali, onda i veliko finale finala – The Smashing Pumpkins. Ovo je istorijski momenat – kao da imate priliku da vidite Nirvanu. Mnogi su sa američke scene mrtvi – Soundgarden ili Linkin Park više nećete videti. Pearl Jam možda i hoćete. Sonic Youth su se raspali. Ali, Billy Corgan i njegova ekipa su tu! I to, po mom skromnom mišljenju, kao najbolji predstavnik američke scene 90-ih, jer su i najemotivniji.
The Smashing Pumpkins. Foto: Dušan Majkić
Možda je William C osoba obuzeta samim sobom, baš me briga. Njihove pesme su za večnost. Njihovi tekstovi su za večnost. Dva puta sam zaplakao na njihovom koncertu, jednom na „Tonight, Tonight“, a drugi put na „Today“, a to mi se baš retko dešava, jer sam poslednji put (jednom) zaplakao na The Cure i „Pictures of You“, 2019. godine. Billy se sam utopio u alter-ego iz „Ava Adore“ koji mu traje 20 godina, neka mešavina proroka (dubljeg i boljeg od Hoziera) i Festera Addamsa, ali njemu sve praštamo.
The Smashing Pumpkins. Foto: Dušan Majkić
D'Arcy, koja je bila seksi ikona starih Pumpkinsa, ovde nije bilo, ali je Iha bio tu. A tu je bila i nova gitaristkinja, Kiki Wong, koja se prethodno proslavila na Instagramu kako svira i kako izgleda – obe stvari su odlične. Billy jeste šokirao svet kada je najavio da je ona njihova nova gitaristkinja, ali ona se uklopila kao „ruka u rukavicu“, ili što bi rekli u Sremu „legla je k'o budali šamar“. Pumpkinsi mogu da nas učine seksi, da želimo da plačemo i da budemo besni u isto vreme (tako Billyjev glas zvuči skoro uvek, a i dalje se drži istovetno), da se radujemo i budemo optimistični i mladi ponovo („Tonight, Tonight“) i da se osetimo kao deca („1979“) i nežni („Disarm“). A to niko drugi nije uspeo u alt-roku. Zato, i da si napravio samo makar jednu od tih pesama, bilo bi za večnost, Williame, a napravio si ih tuce.
Descartes a Kant. Foto: Žikica Milošević
I na kraju, after parti – Hidden Stage su preplavili oni kojima nije dosta, a tu se se našli kiber-Meksikanci Descartes a Kant. Ko bi rekao da mesta tako sunčana i puna ritma dom tako promišljenih bendova koji gaje futurizam kao što je ovaj. Svaka pesma je počinjala sa glasom kompjutera i video radom, a zatim se new-new-wave razlegao šatrom, dok su članovi bili obučeni kao da rade u svemirskom brodu 2324. godine. E ovo je kraj, i to kakav!
Foto: Dušan Majkić
EPILOG
Inmjuziče, opet smo te čekali dve godine, ali ti praštamo, s obzirom kakav si bio! Vidimo se sledeće godine, kada ne bude fudbalskih infrarkta. Ni fudbala.
Viagra Boys. Foto: Dušan Majkić