Ja sam HIV pozitivna!

Kako si dobila HIV?

- Ja sam bila heroinski zavisnik. Heroin sam prvi put uzela ušmrkavanjem, sa svojih 12 godina. Kada sam imala 17 godina, počela sam heroin da koristim intravenskim putem. Nakon godinu dana sam bila pozitivna na hepatitis C. Ovo saznanje u vezi hepatita navelo me je da HIV test radim na svakih 6 meseci. Poslednji put sam dobila negativan rezultat 1999. godine. U leto 2000. godine saznala sam da je moj HIV test pozitivan. U ordinaciji savetovališta sam provela više od sat vremena. Doktor mi je objašnjavao da sa HIV- om mogu da živim, koji su sledeći koraci, uput za Infektivnu klinuku u Beogradu , jer tada smo se svi lečili tamo, a ja sam samo plakala, i kao da sam se uplašila od sebe same.

Kako je to saznanje uticalo na tvoj život?

- Prvih godinu, dve, nisam znala šta mi se dešava. Da sve bude još stresnije i gore, 2001. godine mi je preminuo otac sa kojim sam živela nakon smrti moje majke, koja je preminula još davne 1988. godine. Tata mi je bio velika podrška, a kada je i on umro ja sam bukvalno osetila da sam previše sama i to saznanje me je uplašilo. Još uvek sam uzimala droge i bila zavisna od heroina. 2003. godine sam se javila na izdržavanje kazne zatvora u ženskom zatvoru u Požarevcu, tamo sam provela 9 meseci, i tamo mi je započeto prvo lečenje ARV terapijom (antiretrovirusna terapija). Iz zatvora sam izašla skinuta sa heroina, popravljenog imunog sistema. Meni je zatvor zaista pomogao, i na mene je zaista uticao popravno, međutim, kada sam došla u tu praznu kuću u kojoj me više niko nije čekao... Par meseci sam bila sama, potpuno sama, krečila sam sama kuću, farbala prozore i to su bili neki načini da započnem novi život. Međutim, više nisam mogla da ostanem u toj samoći, kada je došla zima, počela sam ponovo da uzimam heroin.

Kako su tvoji najbliži prihvatili tvoj HIV status?

- Moj otac je bio mnogo tužan, nije znao kako da mi pomogne, osećao je krivicu. On je bio jedan divan čovek. Bio je prosvetni radnik, ali nije znao da bude strog roditelj, i ja mu to ne zameram. Umro je godinu dana nakon saznanja za moj HIV pozitivan status.
Što se tiče familije, prihvatili su me oni najbliži, moja tetka i sestra, ali za ostale, to ne mogu da kažem, jer su pojedini zauvek prestali sa mnom da budu u kontaktu.

Koliko se tvoj društveni život promenio?

- Moj društveni život je sasvim drugačiji od onoga koji sam vodila pre 2000. godine, ali ne samo zbog saznanja da sam HIV pozitivna, već i zbog toga što sam uspela da se oslobodim heroinske zavisnosti. Ja sam dosta učila u ovih poslednjih 7-8 godina, želela sam da borim. Veliki broj ljudi me je odbacio, ali se zato pojavio manji broj kvalitetnih osoba koje su me prihvatile i hvala im na tome.

Da li su te napustili prijatelji?

- Da. Stari prijatelji, naročito prijateljice, nisu sa mnom od te 2000. godine. Sa mnogima od njih poželim ponekad da se vidim, ali neki imaju porodice, decu, pa izbegavaju susret jer dovoljno je da ih neki roditelj iz obdaništa u koje im ide dete vidi sa mnom i to bi već mogao biti problem. Ima i sasvim suprotnih primera: moji doktori sa kojima vodimo udruženje “ Sunce” takođe imaju dece, ali ipak popijemo kafu u gradu.

Šta je teže kod HIV-a - saznanje da boluješ od neizlečive bolesti ili ta izolacija i odbačenost?

- Jednako je teško. Sve je vrlo individualno i zavisi od osobe do osobe. Nekima je najteže to što su odbačeni i sami, a drugima je teže to saznanje da ne postoji lek. Zato treba naučiti živeti sa HIV-om, a to je čitav proces kroz koji osobe mogu proći uz pomoć psihologa, psihijatra, edukatora ili vršnjačkih edukatora. Često se dešava da osobe uopšte neće da uče da žive sa HIV –om jer se vode tom logikom “šta imam tu da učim kad imam tako tešku bolest”. Međutim, kada se osete prvi ozbiljni zdravstveni problemi, najvažnije je samo da nađemo načina i snage da iz te bolesti izađemo kao pobednici.

Zašto si odlučila da ne kriješ HIV status?

-Ja prosto ne mogu da živim sa tajnom, ja to ne umem, za mene bi to bilo preveliko opterećenje. Meni je lakše da ne moram da skrivam nešto o sebi i živim u bojazni da će se to kad tad saznati. Razumem ljude koji moraju tako, ali priznajem da ne razumem baš sve ljude koji kriju svoj HIV status. Recimo, ne razumem kada neko krije svoj pozitivan HIV status samo zato da bi komšije i dalje sa njim pile kafu, ili da ih neko od prijatelja ne bi ostavio. To ne shvatam, ali poštujem.

Misliš li da su ljudi sa HIV-om nekako„osuđeni“, jer važi deviza da se HIV ne dobija nego uzima , pa ih ljudi smatraju odgovornima za svoje stanje?

- Poslednjih meseci ponovo čujem čuveni komentar “Nije ti to od Boga”, pa sam pitala ljude koji to govore, koje su to bolesti “od Boga”? Kad bih znala možda bih počela pažljivije da biram bolesti. Sigurna sam da takve izjave i takva mišljenja imaju samo sebični i egoistični ljudi kojima je preveliki intelektualni napor da uđu u “tuđe cipele” ili da možda npr pomisle da se i njima može desiti HIV.
Ja poznajem mnogo ljudi koji su dobili HIV pri rođenju, ili su imali samo dva seksualna odnosa u životu i stekli HIV pozitivan status. Ja bih te ljude koji “osuđuju” pitala , da li bi osudili i onoga ko je je imao saobraćajnu nesreću, pa zbog toga postao invalid, da li bi i tada rekli “ niko mu nije kriv što je hteo da vozi auto”, ili bi pešaku rekli “ako mu je, to ga je Bog kaznio što je hodao pa su ga zgazila kola..” Kada to čujete od predstavnika visoko obrzovanih ljudi, naročito kada su to ljudi iz zdravstva, to je baš tužno… ali za njih jer je neverovatno da neko sa akademskom titulom može da pokazuje toliko stepen ograničenosti, pa i neznanja, drskosti i bezobrazluka.

Neke HIV pozitivne osobe, namerno žele da zaraze druge, šta misliš zašto je to tako?

-Neki ljudi koji žive sa HIV- om bivaju jako ogorčeni kada ih ne primi stomatolog, pa ih šalju iz ambulante u ambulantu, kada nemaju osnovna sredstva za život, a iz centara za socijalni rad ne mogu da dobiju pomoć... Znate, ljudi ponekad budu toliko maltretirani u celoj toj proceduri, da jednostavno svoju ljutnju pokažu na taj način što ne žele više nikome ni reći za svoj HIV poz. status. Kod osoba koje žive sa HIV-om, kao i kod svih drugih ljudi, postoje i druge bolesti, a kada su to neke mentalne bolesti gde osoba lako postaje preosetljiva, labilna, ljuta, sasvim je realno očekivati da će u nekom trenutku poželeti da ne koristi zaštitu. Ja to ne opravdavam, čak dugo godina nisam ni razumela, ali sam razgovarala sa pojedincimai kada su mi izneli načine na koje su bili šikanirani, ponižavani i odbačeni, razumela sam ih.

Kako si upoznala svog sadašnjeg verenika Ranka?

-Kod tadašnjeg dilera u stanu. On je došao istim povodom kao i ja, takođe je bio zavisnik. On nije HIV pozitivan, ali mu to nije bila prepreka da počne da se zabavlja sa mnom, a kasnije i da živimo zajedno. Kada se otvorio metadonski program u Nišu 2004. godine, to je bila prilka za nas da započnemo lečenje od heroinske zavisnosti. Danas sa ponosom kažemo da od te 2004. godine nikada više nismo uzeli heroin i što je najvažnije, nikada više nismo imali ni želju za heroinom.
Najveću podršku pružili su nam upravo lekari, koji i danas još uvek rade na metadonskom programu u Nišu. Oni su nam 2005. godine pomogli da osnujemo udruženje "Sunce" za podršku i pomoć osobama koje žive sa HIV-om. Pomogli su nam da se resocijalizujemo i integrišemo u društvo i postanemo korisni članovi. Ja sam naučila da živim sa HIV-om, naučila sam da će uvek biti onih koji diskriminišu, i to ne samo mene zbog HIV-a, već će diskriminisati svakoga ko je po bilo čemu drugačiji od njih.

Sa kojim problemima se susreću ljudi sa HIV-om?

- Osoba koja živi sa HIV- om će teže naći posao, vrlo retko se neko zaposli. Zatim bivamo odbačeni od najbližih koji su nam potrebni i nekako se sve u našim životima svede da probleme moramo da rešavamo potpuno sami, a niko na svetu ne može probleme rešavati sam.

Da li ti se dogodilo da budeš vraćena recimo iz stomatološke ordinacije kada otkriješ svoj HIV status?

- Ponekad budem vraćena uz objašnjenje da nemaju maske ili rukavice, ili da im ne radi aparat za sterilizaciju, a ponekad budem primljena. Kada nas lekari sa Infektivne klinike u Nišu upute kod nekog lekara imenom i prezimenom, tada nas taj lekar primi. Imala sam takvo iskustvo kada mi je bila potrebna hitna operacija zuba, ali ponekad naši lekari ne mogu da nađu stomatologa koji bi nas primio. Zato je moj predlog da sve naše Infektivne klinike koje imaju HIV AIDS odeljenja, oforme Multidisciplinarne timove gde će biti po jedan stomatolog, ginekolog, psihijatar, te da to budu lekari koji će se prihvatiti da rade sa nama i da više ne lutamo.

Kako se Ministarstvo zdravlja odnosi prema HIV pozitivnim osobama?

- "Sunce" prima sredstva donacije Global Fonda preko Ministratva zdravlja već 5 godina. Imamo podršku u svakom smislu i zajedno sarađujemo kada je u pitanju oblast HIV-a. Nedavno nas je primio ministar zdravlja Zoran Stanković koji je sa nama vodio veoma važan razgovor . Nažalost, HIV nije samo medicinski problem, već i društveni, te bi bilo dobro da i sa drugim Ministrstvima imamo ovako dobru saradnju i podršku.

Misliš li da si imala sreće u životu? Jesi li srećna?

- Mislim da sam jedino sreće i imala. Danas nisam sasvim srećna, ali se ne usuđujem da se žalim, zato što znam koliko mi je nekada bilo loše, i bojim se da ako budem neskromna, da se mogu lako vratiti na onakav način kakav sam živela nekada, zato sam mnogo zahvalna i želim samo da mi u životu ostane ovako kako je sada i ne želim mnogo bolje za sebe. Ono što za sebe više želim je da u budućnosti steknem više znanja i bivam sve bolji čovek. Ja bogatstvo merim na taj način. Živim sasvim skromno. Ranko i ja imamo naših 23 kvadrata garsonjere. Ponekad poželimo da je to veći stan, da možemo planirati i porodicu, ali se trgnemo i setimo iz kakvog smo pakla izronili. Mislim da smo imali sreće samo zato što smo prihvatili kada nam je pružena ruka pomoći.