Turneja

Da nije 2008. možda bi Pera Trta, Flojd, Keva, doktor Grujić, Saša Belopoljanski, pa čak i mali Zoran, pronašli put do Kodak Teatra. Ali, završila se “turneja” po prošlom veku. I radosni smo zbog toga, dok…

… pa, dok nas neko ne podseti na sve što bi trebalo da smo do sada shvatili, ako uopšte mislimo da svet dođe kod nas, a i mi do sveta! Osim, ako je ovo (filmsko) obraćanje zapravo samo delom bilo upućeno “nama”. Mada, ne bi trebalo da postoji to – “mi” i “oni”. I zbog “nas” i zbog “njih”. Barem u bioskopskom mraku razlike ne postoje… Jedno svetlo i bezbroj vizija.

Zbog svih likova koje volimo zahvaljujući scenaristi i reditelju Goranu Markoviću, a pored najbolje namere da zavolimo još nešto proizašlo iz godina njegove kreativne tišine, “Turneju” zavoleti je skoro nemoguće.

Previše puta upotrebljena reči “voleti”, ha? Jednostavno, nismo ovde da iznova zaključimo kako srpska kinematografija mora što pre na osveženu “turneju”, već da potražimo razloge zašto je sve manje “naših” novijih filmova koje volimo. Za to ipak nisu merodavni festivalski žiriji, već isključivo publika. Izazov: neka nas gledanost “Turneje” demantuje i uveri u ljubav (publike).

Vodič i poruka

Posle “Urnebesne tragedije“ (1995), Goran Marković je… Htedoh da kažem, nestao. Ali, nije! Tri dokumentarca su tu da potvrde njegov jasan politički stav o vremenu u kome je isti trebalo imati. Tu je i igrani film “Kordon“, koji prošao kao i protesti ’96-’97. Eto, ipak, i ovaj film je stigao do nagrade u Montrealu.

Dvema nagradama kritičara na istom Festivalu (?!), može se pohvaliti i svojevrstan kambek jednog od omiljenih reditelja iz čuvene “češke generacije“. Film “Turneja“ nastao je po istoimenom Markovićevom pozorišnom komadu, koji je, kako sam autor ističe, prvobitno bio filmski scenario koji je u to vreme bilo nemoguće realizovati.

Danas, možda i previše godina kasnije, film je nastao sinergijom prevashodno dveju država: Srbije i Republike Srpske. Takođe, u produkciji je učestvovala i jedna zagrebačka filmska kuća, a finansijska podrška stigla je i od Fonda za kinematografiju pri Savetu Evrope “Eurimages”.

Tako je postalo moguće da na filmsku traku pređe priča o grupi naivnih pozorišnih glumaca, koji kreću na turneju po ratnoj Bosni, željni nekoliko (upokojenih) nemačkih maraka dodatka na nazovi plate te davne 1993. godine u Srbiji. Spletom okolnosti kreću da žive tragi-komičan ratni road movie tokom koga se glasno insistira da zajedno sa publikom shvate besmisao rata i urušavanje čoveka pod pritiskom straha i pogrešnih motiva.

Dok vas kroz opasnosti ratišta, pred oružja svih zaraćenih strana (a i onih koji su tu isključivo iz ličnih interesa), vode glumci koji daju sve od sebe i reditelj koji je odlučio (iz nepoznatog razloga) da se iskreno posveti svom nerealizovanom scenariju – poželite da poverujete u ono što gledate. Samo kako?!

Prejak je osećaj da smo polu-aktivni posmatrači filma-vodiča za sve koji nikada nisu čuli za sukobe na ovim prostorima ili su ih potisnuli. Ne plašimo se podsećanja, samo očekujemo poruku jaču od parole i nešto značajnije od skoro dvočasovnog iščekivanja da istina izmami osmeh ili naježi kožu.

Majstori poput (Flojdovog i “variolinog“) Markovića bi trebalo “to“ da rade spontano, bez fluorescentih replika poput: “Bilo bi teško napraviti film o ovom ratu“. A i nije srpskoj publici dovoljan samo osmeh na prozivanje Džavaharlala (Nehrua “sa Novog Beograda“) iz lične karte.

Inače, muzika za ovaj film delo je čuvenog Zorana Simjanovića. Odlučio je da prostor za igru prepusti glumcima, ali ipak i obeleži film interesantnom, a ujedno i vrlo iritantnom nosećom melodijom, koja “miriše“ na pozorište.

Film za glumce

Likovi iz “Turneje“, bez sumnje, radost su za svakog glumca. Neki su im pristupili vrlo pozorišno, poput Tihomira Stanića, a drugi, pak, stvaraju zanimljive minijature – podsećanja na sve one ljudske kreature iz tog groznog perioda.

Bivši ministar kulture u Vladi Srbije, Voja Brajović, markantan je kao pesnik/ratni huškač Ljubić. Iako je “uskakao“ na snimanja pravo sa sednica i sastanaka, uspeo je da bude gadan, duhovit, “epski raspoložen“…

Svakako je prijatno opet sresti Miru Furlan na velikom ekranu. Posebno u dobrom društvu Dragana Nikolića, Josifa Tatića, Slavka Štimca i glumca koji ostvarenom ulogom ima siguran prolaz kod evropske kritike – Svetozara Cvetkovića.

Mlađa ekipa predvođena Gordanom Kičićem i Jelenom Đokić zaslužuje izazov ovog teksta. A tu je i Sergej Trifunović da pokaže “srpskoj majci“ kako se peva potencijalni theme song jednog rata. Mada i nismo baš morali celu da je čujemo…

Emir Hadžihafizbegović je iznova sjajan (još jedan ministar kulture – samo Kantona Sarajevo). Epizode Bogdana Diklića i Branimira Popovića protresu putovanje pozorišne trupa. Uzalud…

Posle filmova “Turneja“, “Ljubav i drugi zločini“, “Na lepom plavom Dunavu“, “S.O.S. – Spasite naše duše“, “Hadersfild“… – neki, sigurno ne svi (gledaoci, kritičari, članovi različitih žirija, filmadžije…), zapitaće se: Da li ovo zaista želimo da gledamo? Kome je potrebno? Drsko ili istinito – zavisi od vizure – ali, neophodno za razmatranje. 

Tekst : Katarina Milovanović
Foto : Sanja knežević

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.