Njena visost ludaja

Kad se popneš na ludaju, vidiš celu Kikindu

Toplo vreme i sunce bili su idealna uvertira za Dane ludaje, manifestaciju posvećenu jeseni i njenim plodovima, a najviše Njenoj Visosti Ludaji. E sad, neko kaže ludaja, neko bundeva. .. svejedno. Važno je da je što veća. Kao u pesmi što stoji, kad se popneš na ludaju vidiš celu Kikindu. I tako se dobroćudni debeljuca Lala, sa sve belim čakširama, šeširom i brkovima popeo na najveću ludaju po 23. put. A imao je i di da se popne.

Najveću bundevu od 121,8 kg odnegovao je učenik Milan Desnica. Svaka čast majstore. Nisam video to čudo, kao ni najdužu tikvu od 250 cm i to bez trunke genetike. Propustio sam i defile dečjih kostima i nošnji, igre i muzike. A tek što sam promašio Banatski fruštuk?!

Ma šta reći… to se mora – ne videti, nego probati. I to ne na vrh čačkalice ili viljuške, nego onako, pošteno, domaćinski. Taj fruštuk, neko bi rekno doručak, ti je prava poezija i za oči i za usta, a ponajviše za dušu. A ove naše sose su ti prave umetnice.

Sve propušteno nadoknadio sam koncertom Zvonka Bogdana i njegovih tamburaša. Ako vas interesuje atmosfera moraćete priupitati nekog drugog, ja sam bio u transu. Znam samo da je bilo zdravo mnogo ljudi i da su se svi lepo proveli.

Posle koncerta bilo je još svašta toga, ali to je već za cenzuru. Uglavnom, ako vam neko nešto bude pričao, ne verujte. Najverovatnije vam ne govori istinu, ili kako bi se narodski reklo – laže.
U nedelju, sam poranio ranom zorom u 11 da bih prisustvovao podvigu za Knjigu ginisovih rekorda. I nije to tamo neki rekord. To je najduža pita od bundeva, tj. bundevara od 103 m. Možda ćete za metražu čuti drukčije, al verujte meni. Em sam bio na licu mesta, em poznajem glavnog majstora. A majstor je nezvanično najbolji kuvar u poznatom svemiru, a i šire. Glavom i bradom moj ćale.

Ljudi moji, koliko je tu ludaje, kora, šećera i otalih sastojaka otišlo. Strašno. I sve to se merilo u kilogramima. A tek koliko je vremena , veštine i strpljenja šestočlanoj ekipi bilo potrebno da se to spakuje i ispeče?! Trebalo je trefiti pravu meru svega i pravu temperaturu.

A tek što je bilo kibicera…tj. majstorica. Te kora ide ovako, te treba više ulja, te malo je ludaje… A ja mislio da postoji jedan recept za pitu od ludaje. Još jedna moja zabluda. Koliko žena toliko recepata, nova izreka smišljena na licu mesta. Došlo mi je da priupitam: Jel baba, jel tebi uvek lepo ispadne pita i to ona od po metra, a ne ova grdosija.

Nije pita bila lak zalogaj za ekipu i mog matorg, al zato je očas posla isečena i podeljena okupljenoj publici. I one babe – majstorice bile su najglasnije u redu i negodovale na gužvu i čekale svoje parče. Ja sam bio ponosan na ćaleta rešen da odsad nosim dres sa negovim imenom, a ne onih sekapersa što primaju milione, a ne umeju pošteno ni loptu da šutnu, a kamoli da spreme pitu za Ginisa.

I nemojte mi ništa na reč verovati, nego sledeće godine u ovo vreme, put pod noge i pravac Kekenda, pardon, Kikinda. Vidimo se.

Dragan Maksimović

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.