Blaženi su nemoravši izlazeći

„Blaženi su nemoravši izlazeći, jer njihovo je carstvo toplosobno“ - Sveti Geespeon beogradski

Nakon što je trolejbus ispustio plemenitu dušu tačno na pola puta između dve stanice – jeste li i vi primetili kako se to uvek dešava tačno na pola puta između dve stanice, nikad bliže jednoj od njih? – nas tridesetak nesrećnika smo po jesenjoj martovskoj kiši otpešačili do sledeće.
A zatim je naišao autobus kome je zglob prokišnjavao i koji nije čuo za amortizaciju ni u knjigovodstvenom, ni u auto-delovodnom smislu. Čak i prelazak preko najmanje rupe na asfaltu putnicima je isporučivao čuveni beogradski gradskosaobraćajni specijalitet: bole bubrezi.
Kiša je rominjala kroz „harmoniku“, a motor je urlao kao hiljadu besnih konja. Uobičajeno beogradsko jutro. Da u autobusu nije bila strahovita promaja nastala usled nemogućnosti zatvaranja nekolicine prozora, smrad zapaljene gume bio bi nepodnošljiv. Eto kako dva minusa daju plus.

Osećao sam se kao naši, ovih dana ponovo aktuelni reprezentativci, dok su putovali u Urugvaj na prvo svetsko prvenstvo. Samo što su oni makar mogli da povraćaju preko palube, a ja nisam imao gde, a da to ostane u granicama društveno prihvatljivog. Zato sam stisao zube i želudac i za svaki slučaj poslao sms koleginici: „Ako me nema u kancelariji za pola sata, molim te prenesi ostalima da sam vas sve mnogo voleo!“ Srećom, priča ima srećan kraj, mada se to dalo naslutiti na osnovu same činjenice da sam napisao ovaj kratki lament.

Ako se iko ikada usudi da pokuša da snimi novu verziju legendarnog filma „Ko to tamo peva“ i zatreba mu autobus koji oslikava duh vremena, neka se javi. Broj vozila poznat redakciji.