Florens Artman o Haškom tribunalu: Presude Gotovini i Markaču su "groteskne"

0

Portparolka Tribunala iz “ere” tužiteljke Karle del Ponte oštro je u intervjuu Tanjugu kritikovala konačne presude Anti Gotovini i Momčilu Perišiću, kao politički potez velikih sila koje sebi prave alibi za izbegavanje odgovornosti za intervencije širom sveta.

Haški tribunal je nažalost odustao od svog zadatka i bavi se prvenstveno „stvaranjem pravnog nasleđa koje odgovara velikim silama koje i same imaju slične situacije u operacijama intervencija širom sveta“ – smatra Florens Artman.

Artmanova precizira da o tome svedoče konačne presude Gotovini i Perišiću, u kojima je žalbeno veće kreiralo „pravni presedan koji u budućnosti značajno otežava ili čak onemogućava krivično gonjenje vojnih zapovednika“.

To ukazuje da je Sud, u poslednjoj fazi svoga rada, ponovo stavljen pod oštru kontrolu politike – rekla je Artman:

Godinama, svojom hrabrom interpretacijom normi međunarodnog krivičnog prava, Sud je težio da učvrsti princip kažnjivosti. Time je stvorio pravne prepreke koje sprečavaju države, pa time i velike sile, da vode ratove bez previše brige da jednog dana i njihovi lideri mogu biti pozvani na odgovornost. Pred zatvaranje Haškog tribunala, izgleda da se žele neutralisati ta pravna ograničenja, kako bi ih pravna regulativa koja će ostati što manje ometala.

Tribunal, smatra Artman, nije uspeo ni da podstakne obnovu poverenja u bivšoj Jugoslaviji, ali – kaže – ne svojom greškom, već zato što u državama regiona „još izostaje volja“ da priznaju sopstvene zločine i iskreno se suoče s prošlošću.

Među stvarima kojima je Tribunal doprineo, Artman navodi da je „Haški tribunal svakako doprineo da ratovi na prostoru bivše Jugoslavije budu najdokumentovaniji ratovi u istoriji ratovanja“.

Princip kažnjivosti za ratne zločine uopšte se ne bi sprovodio na prostoru bivše Jugoslavije da nije bilo Haškog tribunala. Sud je time doprineo i donošenju pravde za žrtve iako krivično je gonio samo ''šačicu odabranih'' (ukupno 161) planera, naredbodavaca, podstrekača tih zločina, kao i njihovih saučesnika. Sud je takođe uspostavio princip odgovornosti, koncept koji je do tada bio stran balkanskim gospodarima rata i ratnicima. Time je doprineo kreiranju naprednih međunardnih krivičnih standarda važnih za okončanju nekažnjivosti bilo gde u svetu.

Međutim, zaključila je, „bez obzira što je postigao u prethodne dve decenije, međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je, u zadnoj fazi svoga rada, nažalost odustao od svog zadatka“.

Potraga za istinom i pravdom i unapređenje principa kažnjivosti za ratne zločine su, u ovoj završenoj fazi, zanemareni u korist novih ciljeva koji nisu, nipošto, predviđeni u njegovom izvornom mandatu – zaključila je Artman.

To što je sud „ponovo pod oštrom kontrolom politike“, po njenom mišljenju može da ima teške posledice, jer je „Haški sud dao domaćim sudovima alibi da se dalje uzdržavaju od krivičnog gonjenja planera i naredbodavaca zločina i zadovoljavaju kao i do sada ''sitnim ribama'' ili neposrednim izvršiocima zločina“.

To jest da nastavljaju prebacivati odgovornost za ratne zločine sa ratnih komandanata na pojedince koji su sprovodili tuđe zločinačke planove, skovane daleko od prve linije fronta – objašnjava Artman.

Ona smatra da su implikacije dalekosežne, jer je Haški sud ponudio „približnu aboliciju saučesništva u vrhu komandne strukture, koncept koji je jedan od osnovnih postulata međunarodnog krivičnog prava, stvoren ne samo da se pozivaju na odgovornost izvršitelji zločina nego, kao što je Nirnberg ukazao, mozgovi koji stoje iza politike masovnih zločina i koji omogućavaju svojim saučesništvom ili direktnom komandom izvršavanje takve kriminalne politike.“

Artmanova tvrdi i da „manjina među sudijama“ Tribunala smatra pravne teorije iz konačne presude Gotovini i Markaču „grotesknim“ i „suprotnim svakom poimanju pravde“, implicitno sugerišući da su bile politicko motivisane.

Nazivajući taj proces „pravnom regresijom“, Artmanova je uočila i da se odrzažava i na interpretaciju događaja tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, čiju „iskrivljenu sliku“ gledamo.

Na konkretnim primerima, oslobađajuća presuda Gotovini svela je zločine Oluje u izolovane incidente, tvrdeći da vrh Hrvatske nije 1995. vodio politiku proterivanja i sprečavanja povratka Srba, dok je oslobađanjem Perišića, kako je rekla, „Sud jasno dao do znanje da ne želi probiti ''veo Miloševićeve razrađene obmane'', osmišljene da uveri međunarodnu zajednicu i javnost da Srbija nije sudelovala u ratu u Hrvatskoj i BiH“, pa je Sud „skinuo odgovornost Srbije za ratove i zločine“.

Pred zatvaranjem, Sud je u stvari izrekao presude koje će ometati proces suočavanja s prošlošću u Srbiji, kao i u hrvatskoj administraciji i javnosti – zaključila je Artmanova odgovarajući mejlom na pitanja Tanjuga.

Izvor: Tanjug, Press

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.