Parkur u Srba

0

Oplemenjujuća veština ili nepotreban rizik

Parkur (parkour) – donedavno za domaću javnost sasvim nepoznata veština, a od pogibije četrnaestogodišnjeg Kraljevčanina Ljubiše Dimitrijevića obeležen kao ’’smrtonosna igra’’.
Kako je nastao parkur?
Kakvi telo i um su potrebni uspešnom trejseru (traceur)?
Šta o rizicima kaže psihologija?
Da li se radi o opasnoj veštini ili preuveličavaju medija?

Opuštena, sunčana subota. Petlovo brdo – soliteri kod 15. beogradske gimnazije. Idealno vreme za sport, šetnju, „bleju“ u kraju i… parkur! Ekipa stigla! Itchy, Kinez, Ivan, Zvex, Maja, Uroš i ostali. Beogradski trejseri! Mada, taj izgovor ne odgovara originalnom – francuskom, ali odomaćio se, a i zvuči nekako cool.

Na prvi pogled organizovani, ali samo po iskustvu. U parkuru nema timova, takmičenja, pravila, trenera… Svako radi za sebe, pomera granice, savladava prepreke… Ipak, neki su duže u celoj priči, pa savetuju „parkur-guštere“. Onako, kao ortak ortaka, kroz zezanje, bez naredbi, postavljanja izazova…

Opreme nema, kao i svega ostalog što ograničava slobodu i kreativnost koje promoviše parkur. Neverovatno su skromni. Nema „urbanih brendova“ da bodu oči. Obične trenerke, pocepane patike, veliki rančevi i, najbitnije od svega, majice sa natpisima ’’Parkour Serbia’’ i ’’Serbian Traceurs’’.

Itchy, Kinez, Zvex i Maja su stariji. Ostali su mlade nade, ali podjednako ’’naloženi’’. Maja (26) za sada još uvek gleda, vraća se u formu i podseća „gradiva“ iz srednje škole u Švajcarskoj, gde se parkurom bavila na časovima fizičkog. Inače, ona je i mama koja jedva čeka da joj sin poraste, pa da mu otkrije tajne pravog parkura. Supruga još nije ubedila da je ovo veština za svakoga, ali veruje da će uskoro uspeti.

I akcija po Vidikovcu kreće… Ali, za početak, morate da znate:

Kako je nastao parkur?

Parkur (od parcours du combattant – vojni poligon) nastao je sredinom 80-tih u Francuskoj, u pariskom predgrađu Lisses. Sve je počelo kao igra grupe dečaka koja se sastojala u preskakanju ograda, zidova, automobila i ostalih prepreka u urbanoj sredini. Najistaknutiji dečak iz te ekipe, koji se sada smatra osnivačem parkura, bio je David Bel (David Belle) – sin vojnog vatrogasca Rejmonda Bela (Raymond Belle), koji ga je upoznao sa veštinom prevazilaženja prepreka Žorža Ebera (Georges Hébert) poznatom kao methode naturelle.

Ivan Vatović – Itchy (22), apsolvent japanskog jezika i trejser skoro dve godine, o Davidu Belu i njegovom ocu kaže: „Rejmond Bel je u Vijetnamu realno koristio ’prirodni metod’, a David je to prilagodio urbanom okruženju. I sam kaže da je kao mali često razmišljao kako se najefikasnije kretati u što kraćem vremenskom roku od tačke A do tačke B. Tako se on ’igrao’ s parkurom i vremenom je to preraslo u jednu ozbiljnu veštinu“.

Parkur u kombinaciji sa free running-om i kaskaderstvom, Sebastijen Foukan (Sébastien Foucan) je demonstrirao u poslednjem filmu o Džejmsu Bondu „Kazino Rojal“ u spektakularnoj sceni na gradilištu. Delimično stilizovan, nesumnjivo komercijalizovan parkur, moguće je videti u najnovijem ostvarenju Entonija Mingele „Breaking And Entering„, francuskim filmovima „Banlieue 13„, „Taxi 2“ i „Yamakasi“ (svi iz produkcije Lika Besona), reklamama za Nike Presto, Toyota Scion, Canon, Xbox 360, brojnim muzičkim spotovima među kojima je i najnoviji Madonin „Jump„. Ukratko, parkur je zastupljen svuda gde je potrebna atraktivnost ljudskog pokreta, bez ili s minimalno specijalnih efekata.


Od filmova sve kreće…

Kako nam Itchy kaže, ljudi koji se bave parkurom žive zdravo. Ne puše, ne piju čak ni Koka-Kolu. Bavili su se raznim sportovima, ali sve ih je spojio parkur, koji je u Srbiji počeo da se trenira pre tri godine u Kraljevu.

„Ja sam počeo tako što sam video film ’Yamakasi’ i pomislio sam da je parkur skakanje, neka urbana ludorija, nešto novo. Ali, onda sam se informisao i shvatio da parkur može biti mnogo više – jedna lepa i korisna veština, koja podrazumeva kako fizički, tako i mentalni aspekt.“

Mnogi su počeli uz atraktivne filmske scene, ali nisu svi ozbiljno pristupili parkuru kao ekipa okupljena oko sajta pksrbija.com. Na ovom mestu se okupljaju srpski trejseri, razmenjuju iskustva i, kako Itchy tvrdi, uče jedni druge pravom parkuru.

’’Pravi način da se počne s parkurom ne postoji, jer je svako poseban i ima neke svoje mogućnost. Ali, za početak, čovek mora da se informiše šta je to što želi da vežba. Mora da pripremi svoje telo, jer je parkur vrlo zahtevna atletska veština u kojoj učestvuje celo telo. Ljudi ne veruju kada im kažem da počnu sa visinom od jednog metra da bi se noge polako navikle na napor. Mnogi požure, iznenade telo i povrede se“, savetuje Itchy sve koji bi voleli da počnu da se bave parkurom.

Veština tela, ali i uma

Filozofija je možda teška reč, ali parkur ipak nije samo fizička veština, već način života. „Iz iskustva znam da je parkur interesantan način razmišljanja i nekada čoveku promeni ugao gledanja. Čovek počne da posmatra neke stvari kao prepreke. Nešto što je pre delovalo komplikovano, počne da se čini jednostavnije, pa se lakše nalazi način da se to prevaziđe. Parkur nas uči kako da se što efikasnije krećemo kroz život. Recimo, kroz parkur ja sam upoznao sebe i naučio sam kako da se poboljšam i podignem nivo svojih mogućnosti.“

„Parkur se živi i menja čoveka malo po malo“ – kaže Itchy, a psiholog Zoran Musterović iz Centra za socijalni rad, o upoznavanju sebe kroz „rizično ponašanje“ kaže sledeće: „Radi se o jednoj zaokupljenosti sobom. Mentalno i fizički, ti si taj koji može mnogo da uradi. Usavršavaš svoje fizičke predispozicije mnogo više nego što, navodno, već imaš. U periodu adolescencije, od 12 do 20 godine, mladi su jako upućeni na svoje telo, na izgled – s jedne strane, a s druge – izuzetno se obaziru na svoje fizičke mogućnosti. To je jedan specifični 'narcizam' kojim oni pokušavaju da sami stvore ili održe sliku o sebi, jer negde ispod u tom uzrastu ona počinje da im se urušava.“


Trejseri tet-a-tet sa psihologijom

Psiholog Musterović ističe da je uzrast u kome se bavi parkurom ispod 20 godina, odnosno u periodu adolescencije, kada su mladi sami po sebi skloni rizičnom ponašanju i manje su svesni mogućih tragičnih posledica. Smatra da je iznenađujuće da se neko stariji od 18 godina bavi parkurom i da bi bilo vrlo interesantno ispitati šta je to u njegovoj biografiji zbog čega je tako kasno počeo.

I Itchy kaže da većina ljudi koja se u Srbiji bavi pripada mlađoj populaciji od 15 do 22 godine, ali da u svetu ima priličan broj starijih, među kojima je i David Bel, koji ima 34 godine.

„Ljudi koji se bave parkurom su očigledno za nijansu više skloni rizicima, jer ih sami proizvode i kontrolišu. Karakteristično je to da gledaju da ovladaju sami sobom u rizičnoj situaciji. Ispod toga se najverovatnije kriju osobe koje pokušavaju da izađu na kraj sa napetošću, a postoji mogućnost i da su skloni depresivnim raspoloženjima, jer adolescenti često variraju sa svojim emocijama. Takođe, u adolescentskim godinama se gubi osećanje omnipotencije, odnosno doživljaj da možete sve da uradite. To je ono kada klinci kažu ’kad porastem, ja ću uraditi to i to’, a posle dobijaju realan doživljaj sebe po kome nisu ni najjači, ni najlepši, ni najpametniji“, nastavlja psiholog Musterović.

Na Itchy-jev zaključak da mu je parkur pomogao u savladavanju prepreka u životu, Musterović odgovara: „Pokušavajući da bude uspešan u parkuru, on crpi samopoštovanje i snagu iz toga. Tako on sada ima dodatnu energiju za rešavanje životnih problema, jer se oseća uspešnim u nečemu što on konotira da je važno. Kad prevlada te prepreke, on se nabilduje novom energijom da rešava probleme koje je naučio da rešava na druge načine.“

„Ljudi koji se bave parkurom se normalno školuju i, što je jako bitno, zdravo žive. Parkur daje dimenziju da čovek kako upoznaje sebe, počinje da pazi na svoju ishranu, svoj način života. Počne fizički i mentalno da se čuva“, kaže Itchy. Međutim, na osnovu ovoga, Musterović trejsere karakteriše kao „selfcentrirane osobe“, odnosno osobe usmerene na sebe, i nastavlja: „U žargonu se kaže ulaganje u sebe, ali to je pogrešno, jer oni ulažu u sliku o sebi. Kažu ’ja se bavim tim, zdravo se hranim, uspešan sam u tome’ – u stvari stvaraju sliku o sebi i hrane se njome.“


Treniranje bez takmičenja

Kao što je prethodno navedeno, parkur nije timska veština, svaki trejser sam sebi postavlja zadatke, nema rivalstva. „Radim za sebe. Svaka dimenzija drugog se isključuje u tom fizičkom radu. Naravno, postoje ljudi koji više vežbaju i mogu dati neki dobar savet. Zato je poželjno trenirati i sam i u grupi, jer i jedno i drugo ima svoje prednosti i mane“, kaže Itchy.

Družeći se sa trejserima tokom treninga, može se primetiti da su oni prava ekipa koju povezuje zajedničko interesovanje. Druže se, razmenjuju iskustva, putuju po Srbiji… Međutim, psiholog Musterović kaže da su trejseri vrlo verovatno „manje društvene osobe, koje su nesigurne u društvenim relacijama“.

Jačanje tela kroz vežbe i savladavanje prepreka, na prvi pogled deluje kao uvod u neki ultimativni izazov, što je suština većine atletskih aktivnosti. Itchy kaže da, nasuprot medijski plasiranom mišljenju, krovovi nisu mesto na kojima možete videti trejsere. „Naš trening se odvija na zemlji, jer tu ima najviše prepreka. Krov zgrade je najčešće plato i mi tamo nemamo šta da tražimo. Ljudima je kroz filmove nametnuta asocijacija da je parkur skakanje s krova na krov. Iako ti ljudi na filmovima zaista sve to rade, ne treba zaboraviti da su to kontrolisani uslovi.“

Ma koliko vežbanje kod 15. beogradske, na Kalemegdanu i kod TC Piramida bilo ozbiljno, teško je da se poveruje da ne postoji neko mesto o kome sanjaju svi trejseri. „U Srbiji ne postoji neko konkretno mesto, ali u svetu mnogi vole da odu u Lisses da vide šta je inspirisalo tu prvu generaciju koja se borila da stvori parkur. Ipak, treba znati, da ne postoji ultimativni cilj, jer čovek teži savršenstvu, ali ga ne može dostići.“


Smrtonosna igra ili površnost medija

Trejsera koji se okupljaju na forumu pksrbija.com ima oko 20, ali „neregistrovanih“ ima sigurno mnogo više. Nakon pada Ljubiše Dimitrijevića (14) sa krova hale Fabrike vagona u Kraljevu, koji se smatra nezvaničnim centrom srpskog parkura, reakcije medija i nadležnih su bile vrlo oštre. Parkur je od tog tragičnog 1. januara 2007. godine okarakterisan kao „smrtonosna igra“, „ekstremni sport na ivici života i smrti“ i „magnet za tinejdžere“.

Posebnu pažnju je privukla činjenica da u Srbiji parkur nije registrovan, za razliku od Amerike i Zapadne Evrope gde se vodi kao sport i pod kontrolom je inspektora. Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo prosvete i sporta i Sportski savez Srbije nemaju podatke ni o jednom parkur udruženju, mada, kako nam Itchy kaže, „najverovatnije će se uskoro registrovati“.

„Pre tog zaista tragičnog događaja mi smo sarađivali s medijima. Pokušavali smo da ljudima približimo parkur, da ih uputimo kako da počnu na pravi način. Po našem viđenju, posle toga, mediji su pristupili parkuru dosta tendenciozno, neobjektivno i donekle površno. Ni nama nije jasno šta je on radio na staklenom krovu. Ne bih da sudim o tome, ali verovatno je precenio sebe“, kaže Itchy s iskrenim žaljenjem što je Ljubiša nastradao.

Mnogi roditelji ne znaju čime im se deca bave, što su nam neki trejseri i potvrdili. Ali, jedna mama zna i trudi se da ako ne može da ih odgovori, barem im pomogne savetima.

„Kao ozbiljan roditelj, koji želi da učestvuje u životu svog deteta, odlučila sam da krenem sa svojim Urošem da vidim o čemu se radi. Itchy i ekipa su se oduševili što se neko od odraslih zanima. To su zaista fina deca, nisu huligani, druže se i treniraju. Kao bivša gimnastičarka, primećujem dobre strane, ali i opasnosti koje potiču od činjenice da se kreću po, uslovno rečeno, gredi nad rupom od šest metara. Ali, ne mogu da zabranjujem i od toga pravim neki izazov, već sam ovde da ih posavetujem kako da doskoče, drže se rukama i pravilno kreću da se ne bi povredili iz neznanja“, kaže gospođa dok budno prati šta rade njen sin i ostali.

Ni crno, ni belo

Kako ništa nije crno ili belo, tako nije ni bavljenje parkurom. Kako sami trejseri kažu, kreće se od pripreme tela klasičnim vežbama snage. Nemaju ništa protiv teretana, ali ipak su za prirodan način. Zatim sledi informisanje i, konačno, slušanje svog tela i postepeno prevazilaženje sopstvenih mogućnosti – metar po metar. Vandalizam, vežbanje na privatnim posedima i svađanje s komšilukom je zabranjeno. To je „bela strana“ parkura, ali postoji i „crna“ koje se ogleda u izlaganju rizicima, tinejdžerskom preterivanju i neozbiljnom pristupu jednoj telesno i umno zahtevnoj veštini.

Da li vas pokreću rizici? Koliko medijska slika o parkuru utiče na vaše stavove? Konačno, da li parkur doživljavate kao oplemenjujuću veštinu ili nepotreban rizik?

Tekst: Katarina Milovanović
Foto: Marko Risović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.