Godina lava

Doveo čovek na borbe pasa svog psa, i pobedi njegov pas sa lakoćom sve druge. Okupe se ljudi oko ovog najjačeg i najboljeg psa, pa pitaju čoveka kakav je to pas i gde ga je nabavio, a on im odgovori da ga je nabavio negde u Africi i da ga tamo zovu lav, a on ga je samo malo ošišao i nazvao Žuća...

Lako je od lava napraviti psa, ali od psa lava... Mislio sam, do danas, da ne može niko, i nikad, i nigde, i nikako. Može Mileta Prodanović, od 7. novembra do 4. decembra 2008. godine lava, u Salonu Muzeja savremene umetnosti, a kako - e, to prepuštam vama i vašoj mašti i sposobnostima da sagledate i iščitate ovu temu, na između 16.500 i 47.000 načina.

Salon Muzeja savremene umetnosti, otvaranje velike izložbe Milete Prodanovića, koja je rezultat petogodišnjeg istraživačkog procesa na temu prisustva predstave lava u društvenom okruženju "tranzicione" Srbije i malo šire. Petak je, lepo veče za betonski safari. Hiljade lovaca na lepe umetnosti u kavezu - galeriji i na slobodi ispred galerije (zabranjeno hraniti životinje, u stvari, zabranjeno pušenje u galeriji), 7. novembar 2008. godine (lava). 

Moram primetiti da je Mileta Prodanović jedan od onih koji dođe da vidi najviše izložbi u Beogradu i zato se, između ostalog, nisam ni najmanje iznenadio što na njegovoj izložbi vidim, čini mi se, gotovo kompletnu likovnu scenu Srbije! Ili, kako kaže ona simpatična reklama za pivo, "ili jesi lav ili nisi".

Godina lava - Year of the Lion - Anno Domini Panthera Leo - Godina Žuće - Vreme beton lavova (reprodukovanih replika, iliti otisaka odlivaka), - iliti hoću i ja, kume, da imam, teško sam radio i puno zaradio, ne pitam šta košta, daj mi jedno desetak komada, samo da imam više od komšije, da me čuvaju i brane od svakog zla, jesam ja prost i neobrazovan, ali znam šta valja - i zaista zna - ma koliko to čudno i gotovo neverovatno i ne verovatno bilo. "I neka ostano i tako", kao da je jedan od autorovih zaključaka, bez kritike ili kritizerstva. Jednostavno, to je slika i odraz jednog vremena, a M. P. je to vreme nazvao Godina lava, malo ga ošišao i... I to me je i oduševilo.

U odličnom tekstu i predgovoru za izložbu Mileta između ostalog kaže: "Reljefi i slobodne figure lavova prisutni su, kao dekorativni element, u evropskoj urbanoj arhitekturi (javnoj i privatnoj) od vremena renesanse pa sve do 20. veka, delom kao reminiscencija na drevne 'čuvare kapija' starih civilizacija. Pojava 'masovne reprodukcije', izrazito jeftine izrade replika uvodi sasvim novi kontekst. Prvi betonski lavovi u naše krajeve stižu posredstvom 'gastarbajtera', a krajem 20. veka razvija se i domaća manufakturna proizvodnja. Za sada ograničeni broj kalupa ne usmerava istraživanje u pravcu tipologije sâmih artefakata, već prema kontekstima u kojima se ovaj prefabrikovani topos pojavljuje. Rasprostranjenost fenomena podvlači i njegovu ambivalentnost: s jedne strane, on se može posmatrati kao izvorni impuls za 'ulepšavanje' životnog ambijenta, a sa druge postoje 'prosvetiteljske', iz mnogo razloga sumnjive, propovedi o 'lošem ukusu'. Naravno, suviše bi naivno bilo verovati da je betonski lav puka dekoracija, on je pre svega znak. Postavljen na fasadu ili, još češće, raskošnu ogradu, on govori o shvatanju pozicije moći u savremenom srpskom društvu."

"Umetnik koji ne citira Maljevića / Dišana / nije umetnik", i ne može izraditi "Skicu za spomenik srpskoj tranziciji". Ubaciću novčić u "Bunar" želja, koji i po suncu i po mesecu, na sve četiri strane sveta čuvaju po dva para lavova, jedan par iz istorije i istorije umetnosti i drugi - iz ovog perioda paralelne istorije i istorije marginalne i samouke umetnosti, sa željom da lavovi (sada mislim na one prave) opstanu slobodni, u divljini i što dalje od ljudi.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Marko Risović