Therapy?: "Ljubav prema muzici mora da opstane!"

Već ste bili u Srbiji, kako se sećate tog gostovanja?
- Poslednji put kad smo bili bilo nam je fantastično, jer smo došli ranije, imali smo celo pre podne da vidimo Beograd, videli smo dosta toga, upoznali razne ljude. Sam koncert je bio super, bio sam prilično iznenađen što ljudi znaju toliko naših pesama, bilo je fantastično. Posle smo otišli malo da proverimo i noćni život. Nažalost, morali smo da krenemo negde oko 2h ujutru za Rumuniju, ali boravak tamo nam je bio super i baš sam uzbuđen što dolazimo. Bićemo jedan dan u Beogradu, jedan dan u Kragujevcu na festivalu i letimo nazad u petak, tako da ćemo imati više vremena...

Volite turneje?
- Da, volimo! Veliki smo srećnici, imamo puno nastupa, ali onda spojimo nekoliko nedelja odmora... Početkom godine imali smo puno koncerata, pa smo odmarali malo. Sad smo u sezoni festivala, što je super, jer sviramo po dva tri festivala nedeljno, ali imamo pauze koje provodimo sa porodicama... A onda krajem godine imamo svoje samostalne koncerte na kojima možemo da sviramo koliko hoćemo. Teško je kad imate 13 albuma, jer na festivalima možete da svirate samo sat, sat i po...ali na svojim koncertima možete da predstavite više materijala.

Biti na turneji nekad i sad...?
- Da budem iskren, sad je mnogo bolje! Kada smo počeli devedesetih da idemo na turneje, niko nije imao mobilni telefon, lap top... Nije postojao euro u zamljama u kojima smo svirali, pa je bilo komplikovano...
Šta ste onda radili u autobusu sve vreme?
- Pa, ja sam vozio, ja sam bio jedini dovoljno star da vozim kombi, momci su bili suviše mladi... (smeh) Ja sam morao da vozim, da sam gledam mape... Ako naiđemo na problem morali smo da nađemo govornicu, i da imamo adekvatnu valutu za to! Onda bismo zvali menadžera ili agenta, a kako nismo imali mobilne telefone ili lap topove, bilo je teško dolaziti do informacija... Sad je definitivno mnogo bolje. I više je prostora i dešavanja, i lakše se dolazi do informacija.

Nedavno ste izdali album „A Brief Crack of Light“, kakvo je to izdanje, da li se razlikuje od dosadašnjih?

- Kao i na prethodnim albumu „Crooked Timber“, išli smo na klasičan „Therapy?“ zvuk po kojem nas ljudi prepoznaju. Ima čak i uticaja elektronske muzike i dub-a, kao na pesmi "Get Your Dead Hand off My Shoulder". Slušali smo neke andergraund elektro muzičare iz Londona koji su imali uticaja na nas... Ima svega, i koliko god smo uživali da budemo ono što jesmo, uživali smo i u slobodi da eksperimentišemo sa zvukom.

Odakle dolazi inspiracija? Kad snimite album, da li razmišljate „Nećemo sad mesecima, godinama ništa novo da radimo“, ili odmah krećete da pišete nešto novo?
- Mi konstantno pišemo! Naravno, mi smo samo ljudi, pa ponekad „presuši“ inspiracija ili imamo autorsku blokadu i to može da bude teško, ali ponekad kad pišemo ili krenemo da vežbamo, mnogo materijala izađe iz nas. To nekad zavisi od toga šta nas inspiriše. Mnogo stvari koje napišemo često ne upotrebimo, jer ne zvuči onako kako treba. Za ovaj poslednji album smo uradili par pesama koje su interesantne, ali se ne uklapaju dobro na „Therapy?“ album, ne zvuče kao mi nego kao neki drugi bend. Nekad takve pesme sklonimo, pa im se vratimo kasnije da vidimo da li možemo da od njih napravimo pesme koje zvuče kao mi.

Da li je teško danas biti rok muzičar?
- Ne znam, ne mogu da kažem kako je sad onima koji su mladi i sad počinju. Mnogi mladi bendovi kažu da je sad jako, jako teško, jer u poslu nema mnogo novca. Mi smo potekli sa „andergraund“ scene Severne Irske, sve smo radili sami i čak i kad je prošao taj najkomercijalniji momenat naše karijere, i dalje smo mogli da funkcionišemo, kao bend smo mogli da zaradimo novac od turneja i drugih stvari, i bili smo spremni da sviramo koliko god je moguće.

Mislim da je problem što današnji bendovi potpišu ugovore, prvi album im bude veliki hit i onda padnu sa drugim, onda su na turnejama i na internetu koliko god mogu... Upoznajemo bendove po festivalima, koji ne zarađuju, i ne znaju šta da rade.

Šta je najvažnije što ste naučili u ovom poslu?

- Ljubav prema muzici mora da opstane. U jednom momentu krajem devedesetih, kada su stvari sa bendom išle zaista loše, našli smo se u jako lošoj situaciji, i moglo je lako da se desi da se „izgubimo“. Ne samo kao bend, već u vezi muzike uopšte. U takvim momentima je bitno da podsećaš sebe da dokle god voliš muziku, bilo koje vrste, to će biti inspiracija koja će te motivisati da ideš dalje.

O čemu razmišljate kada izlazite na scenu? Imate li momente kada pomislite „Ah, opet...“?
- O, ne... Ako bih ikada to pomislio, prestao bih ovo da radim. Ako bih ikad došao na koncert i pomislio da ne želim da izađem na binu, osim ako nisam fizički loše, ako sam bolestan, imam neki grip i groznicu...tada bi to moglo da se desi. Ali ako nema toga, a ja pomislim da ne želim da izađem na scenu, mislim da bi to bilo vreme da ostavim gitaru, jer ne bi bilo fer, ni prema bendu, ni prema ljudima koji su uz „Therapy?“ od početka.