Arsenal Fest 2018: New kid on the block!

Foto: Žikica Milošević

Prolog

Stvari su u Kragujevcu sasvim fine: grad od nekih 200.000 duša sebi je dao ulogu borca protiv kulturne centralizacije, hodajući istim putem kojim je hodio početkom 2000-ih Exit u Novom Sadu, premeštajući ideju da se najveći festival muzike u nekoj zemlji mora naći u glavnom gradu (tu ideju uspešno sprovode Budimpešta i Zagreb) u manje gradove. I kao i u Novom Sadu pre 10-ak ili 15 godina, i sad je upravo Kragujevčanima (grada u kome je taksi jeftin, hrane ima u izobilju a nezaobilazni Đani trešti iz fensi klubova u centru, kao i svuda) najmanje jasno da su baš u njihov grad došla imena kao što su Morcheeba, The Kills ili Editors. Ali, navići će se.

Prvo loše

Hajde da vidimo samo šta je ono malo lošega što smo videli na festivalu. Prvo, pult za akreditacije se nalazi u Domu Omladine u centru, daleko od festivala, i što je najgore, radi samo do 20h. I to vrlo ozbiljno radi do 20h, za razliku od INmusica gde navodno radi (u mejlu) do 20h ali kad dođeš na pult radi do 01h i tako i piše. Što je najgore, još jedno najgore, zaista se pult i premestio negde u okvir festivala ali niko nije znao gde je i na kraju smo morali kupiti karte za prvi dan. Srećom bile su samo 1800 dinara ali da je bila neka ozbiljnija suma, propustili bismo najbolji dan. Preporuka je da se slede primeri Exita i INmusica po pitanju organizacije akreditacija. Drugo, ceo festival te smaraju promoterke, koje su uobičajeno lepe i u nekim žutim haljinicama i ljubazne, da ti lupaju pečate pa kad skupiš 10 popijenih piva, dobiješ Jelen majicu. Naravno, kad skupiš 10 pečata, nema majica. Baš nestalo tad. Savet: užasno negativan PR. Bolje nikakav PR nego negativan. Nek vam ostanu majice za neki drugi događaj ili za poklon, nemoj da vam fale na iventu.

Prvi dan

Dalje je sve dobro. Arsenal Fest se zaista postavio kao “novi klinac u ulici” koji sa pravom želi da se upiše na kartu najznačajnijih događaja festivalske godine, i uspeva u tome: video sam ceo Novi Sad i pola medijske Srbije na festivalu. Počeli smo “turu” sa Garden Stage-om (to mu je kao Fusion na Exitu, a zove se tako jer je u vrtu pod drvećem), gde su nas dočekali kragujevački hard core pankeri Dishumanity. Bejbi-fejs žestina i dobre duše Šumadije. Nastavilo se sa Kragujevcem i kultnim bendom KBO! koga se sećamo iz buntovnih 90-ih. E a sada imaju novi album. Praše kao i uvek. E sada ide vrhunac punka i Marky Ramone. Ako ste bili premladi i predaleko da “ukačite” Ramones kad su svi bili živi, evo prilike za delić Ramonesa.

Foto: Marky Ramone, Nemanja Đorđević

Legendarni Marky je okupio ekipu u kojoj je on uzeo mikrofon i napravio nezaboravnu punk žurku. Kao da su u celoj postavi, realno. Čovek zaboravi da je on bio bubnjar. Izgleda da je u tom bendu svako mogao savršeno da peva. Pesme su toliko jednostavne da bi svako mogao i da ih peva, reći će oni zlobniji, ali ne mari. Fantazija, kao čas rokenrola pod otvorenim nebom. Hajde dobro, pod krošnjama Gardena. Ali u Kragujevcu! Eeej.

I onda, idemo na ono zašto smo skoro svi ovde i prevalili taj put: The Kills na Main Stageu! U Kragujevcu! The Kills! Malo je za ne poverovati, ali tako smo se i mi u Novom Sadu osećali kada je na Exit počelo da pristiže jedno za drugim, samo ime za imenom crème de la crème svetske muzike.

Foto: The Kills, Zoran Lazarević Laki
Foto: The Kills, Zoran Lazarević Laki

Sad smo se navikli. Alison Mosshart i Jamie Hince su dvojac koji izgleda apsolutno seksi na bini, meša indie rock sa bluesom i post new waveom. Jamie je “pouzdani stariji muškarac” koji drži ovu “vezu” pod kontrolom, a Alison je onaj divljiji element. On je Englez, ona Amerikanka. Arhetip. Pevali su više stvari novijih datuma, omašivši “The Last Day of Magic” i “Cheap and Cheerful”, na moju neizmernu žalost, ali sve je bilo savršeno. Sa pola sata pauze, u prostoru koji je pevač benda Enter Shikari nazvao “oddly beautiful”, u kome se retko izvode festivali (obično su negde na livadi van grada), Editorsi su zapalili.

Foto: Editors., Nemanja Đorđević
Foto: Editors, Nemanja Đorđević

Killsi su ubili, Editorsi su uredili (hehe). Tek onda shvatiš da Kragujevac i stare fabrike i zidovi i liče na neki Mančester ili tako neki napaćeni postindustrijski britanski grad. Živ je Joy Division, umro nije, dok je Editorsa i Interpola. I dalje nam nije jasno da smo ovo videli u Kragujevcu a ne na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Foto: Viva Vox, Zoran Lazarević Laki

Drugi dan

Drugi dan je obeležen brojnim mukama: prvo je počela da pada kiša i temperatura se spustila na oko 15 stepeni, a noću i niže. Pevači pevaju a izlazi im para na usta. Nerealno, ali istinito: ovo je najhladniji dan na bilo kom letnjem festivalu koji sam ikad doživeo, a doživeo sam festivalskih dana, ne zna im se broj. I onda još igra Srbija. Pa izgubi. Pa bes zbog sudijske krađe, pa neraspoloženje, pa Texas otkaže par dana pre toga zbog leđa Sharleen Spiteri, i onda dobijemo ovo što smo dobili.

Foto: Maika, Zoran Lazarević Laki
Foto: Jinx, Marko Edge
Foto: Jinx, Marko Edge

Viva Vox su standardno pokazali zašto su bili u Ujedinjenim Nacijama, Maika i Ida su pokazali zašto idu na svetsku turneju sa Gogol Bordello (ili beše istočnoevropska? Nema veze), Jinx su zamenili Texas na Mainu i pokazali zašto su omiljeni bend ženskog dela publike (statistički je tako, primetio sam), a Kultur Shock su napravili žurku da zagreju promrzlu publiku mešavinom etno i rok muzike. Gypsy punk veče na neki način. Kolja i Grobovlasnici očigledno imaju svoju publiku uz svoju mešavinu klasik rok bluz svirke i smešnih tekstova, što se od Kolje i dalo očekivati.

Foto: Nipple People, Ralle Petrović

Lični hajlajt večeri su zagrebački Nipple People i sintpop sa sve maskama – žurka do duboko u noć. Zagrebačka scena opet pokazuje svoju regionalnu superiornost u srcu Šumadije. Sa jakim osvrtom na 80-e, Nipple People nam pokazuju šta je omaž jednom vremenu na novi način, savremeno. U filmu Stevena Spielberga “Ready Player One” koji se dešava 2045. godine, svi su opčinjeni 80-ima. Ima i razloga za to. Kao što je u istoriji umetnosti renesansa bila najviši stupanj civilizacije koji izaziva nostalgiju, tako i 80-e predstavljaju najviši (dosada) vrh civilizacije Zapada, pa i u muzici. Lep je i barok i gotika i klasicizam, ali će renesansa biti uvek najviše slavljena. Vraćaće se ljudi i u 70-e i 90-e ali su 80-e ostale Mont Everest pop i rok kulture, i sveukupnog dizajna, života i sreće.

Foto: Del Arno Bend

Enough said. Nipple People jašu na tom talasu veoma uspešno. Festival završavaju Del Arno Bend, stari asovi koji uspešno vrše danas prokazanu “kulturnu aproprijaciju” regea i Jamajke u Srbiju, i mi smo srećni zbog te “krađe”. Zvuče sjajno. Smrznuti ali malo oporavljeni posle depresivnog dana odlazimo na parče pice koje košta famoznih 108 dinara.

Foto: PLAVI ORKESTAR, Marko Edge

Treći dan

Treći dan nas vreme malo bolje služi. Gitarski rokeri Straight Mickey and the Boyz (ovo mi je jedno od najboljih rok imema ikad, ako se slažete) imaju svoje vatrene fanove i osveženje su na sceni Srbije. Plavi orkestar se možda ne uklapaju u rokerski koncept ali privlače gomilu mlade mase na Main. Ipak svi znamo, hteli ili ne, sve njihove pesme, kao i Bajagine, uostalom, i makar je nostalgija sa lepim melodijama zagarantovana. Loša je samoironičan i to je zabavno.

Foto: ENTER SHIKARI, Marko Edge

Enter Shikari su opet jedan od onih bendova koji su došli na Arsenal, a mi nemamo pojma čime smo to zaslužili. Ali, Bog je milostiv. Oni isto tako jašu na talasu 80-ih, ali mdešaju elektroniku sa pankom i metalom i ko zna čim. Kao kad pravite gulaš pa sipate i tucanu papriku i kari i vegetu i kurkumu i origano i sve što kod mame ima u kuhinji, i mislite šta li će sad ispasti, a ono ispadne super. Pevač je pitao koliko nas zna Shikari, odgovor je malo nas, i onda oni počinju svoju muzičku edukaciju. England in Kragujevac. Fascinantno. I naravno, možda zbog toga što je subota, ima najviše ljudi, a i kiša je prestala i razvedrilo se. Konačno posle već odavno sahranjenog “beogradskog Exita” zvanog Echo, na Velikom Ratnom Ostrvu, 2003. Morcheeba dolazi i kod nas. Junački u maloj crvenoj haljini izdražava hladnoću iako sa rečima “Ovde je tako prokleto hladno!”. Jeste, Skye, i nama je, nisu ovo Farska ostrva. Ovde mi inače živimo sa 32°C u junu, ali ne znam šta bi sad. Možda su Rusi, kao navodno 1980. opet primenili one mašine za teranje oblaka pa su svi došli kod nas i bolje biti neće do finala 15. jula. Na Vikipediji nalazim da ona ima 44 godine i ova žena se opasno drži. Britanija je uvek bila super što je svoje crne sugrađane iz kolonija lako prihvatala i oni su uvek imali mešovite bendove, meštovite brakove i slično, a nisu ih getoizirali kao u SAD. I nisu se samogetoizirali, takođe.

Foto: MORCHEBA, Marko Edge
Foto: MORCHEBA, Marko Edge

Morcheeba je seksi mešavina crne i bele muzike, uz sneni i zavodljivi vokal, idealno za romantiziranje, a imao sam tu sreću da sam mogao da se romantiziram. Možda mi je zato i bilo toliko fantastično. Probajte makar kod kuće da slušate Morcheebu sa voljenom osobom.

Foto: E PLAY, Marko Edge

Festival zatvara E-Play, standardno dobar, a sa novom melodioznošću kada im se nakon 18 godina priključio vrsni i melodijama skloni gitarista Nemanja Velimirović. Kičme kičme disciplina za jednu masu a Marko Louis za drugu, zaključuju priču.

Epilog

Nikada nisam video toliko svojih ljudi tako daleko, kao rok nomade u potrazi za muzičkom “lovinom”. Teško je bilo naći mesto u hostelima. Jedna mala mana je da izgleda da se lokalna, srbijanska publika (ne mislim na nas iz Vojvodine koji smo došli zbog Killsa, Editorsa i Morcheebe jer eto, nema ih na “našem” festivalu) više “loži” na “ćirilicu” odnosno domaće atrakcije, što je i razumljivo, jer je Arsenal i počeo kao domaći i regionalni. Ali, navići će se. I mi smo se u Novom Sadu navikli. Ovde će tek dolaziti opasna imena. Najbolji mali ušuškani festival koji sam video. Neko sa O-Radija kaže “Ljudi su poželeli deo nestalog Exita i našli su ga u Kragujevcu”. Volimo kad je neko mali i raste. Naročito kad je van Beograda. Beogradu želimo sreću sa festivalom Enter, i oni zaslužuju jedan lep festival. Ali Arsenal Fest je ovde da ostane. Rastu deca. Mašala.

Foto: Nemanja Đorđević

Tekst: Žikica Milošević

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.