Kad je kafana bila institucija
Pripoveda se da je Beograd prvu kafanu dobio pre Beča i Pariza. Kafana je na Balkan stigla kao sastavni deo kulturnog prtljaga muslimanskog sveta. Prve kafane nastaju u Meki tokom 15. veka, a već oko 1522. godine, prema tvrdnjama dr Vidoja Golubovića, Turci u jednoj zgradi na Dorćolu otvaraju kafanu. U početku se u kafanama služila samo kafa i ne zna se sigurno kako su ondašnje kafane izgledale. Otvarane su u glavnim ulicama, pored dućana i hanova, a pretpostavlja se da se nisu mnogo razlikovale od trošnih i nahereih okolnih kuća.
Kad gost vikne "džaba"
Do kafane se uspinjalo rasklimatanim drvenim stepenicama. Nije bilo stolova i stolica, postojali su minderluci pokriveni ćilimima. Prostor u kafani bio je takav da čovek prosečne visine nije mogao da se uspravi, navodi putopisac Keper, opisujući dorćolsku kafanu "Crni orao", iz sredine 18. veka.
Postojao je običaj da gost koji već sedi u kafani, kad primeti da u kafanu ulazi neko poznat vikne „džaba“. To je značilo da obavezno časti gosta koji ulazi u kafanu. Svako drugačije ponašanje smatrano je krajnje neuviđavnim i nepristojnim.
Kafana je bila stecište svakakvog sveta. Bila je „univerzitet za jedan peni“, ali i prihvatilište za beskućnike, boeme, umetnike, intelektualce, studente, secikese, prostitutke ...
Noćni život 18. veka
Mada je kafana dugo bila zabranjena zona za uzorne žene, sastavi deo ponude mnogih kafana bile su plesačice. Njihov zadatak bio je da bude libido posetilaca i podgrevaju atmosferu. Kafana je bila neka vrsta slobodne teritorije na kojoj je mnogo toga bilo dozvoljeno. Ne čudi zato što su goste uveseljavali i mnogi mladi momci slobodnijeg ponašanja.
Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš se borio na svoj način protiv bluda. Izdao je naredbu da se „te nesrećnice dave bacanjem u Savu“. Ista sudbina bila je namenjena i podvodačima. Ovakvi postupci ipak nisu obeshrabrili praktikante najstarijeg zanata na svetu.
Kafane su bile i svojevrsna radna soba mnogih pisaca, u njima su održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, osnivane političke partije… Kafana je literatura koja ne laže, pisao je, izgleda s punim opravdanjem, Stanislav Vinaver.
Najzaslužnije za buđenje noćnog života, koji je u 18. i 19. veku uglavnom bio nepoznata odrednica - bile su kafane. U Beogradu je sredinom 19. veka izdata naredba da se građanstvo može zadržavati u kafanama do 23 sata. Vlasnici su bili dužni da svako veče upale fenjer pred kafanom u 22 sata.
Evropske kafane
Stare beogradske kafane su svojim duhom ušle i u mit; poput „Dardanela“, kafane srušene 1902. godine. Na ruševinama ove kafane izgrađen je Narodni muzej u Beogradu. „Dardaneli“ su bili kultno mesto boema, glumaca, književnika.Tu su redovno svraćali Đura Jakšić, Bransilav Nušić, Stevan Sremac i njegovi đaci. Pripoveda se da je Sremca posebno nerviralo što njegovi đaci iz gimnazije dolaze u kafanu, pa je jednom od đaka rekao - Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!
Beogradske kafane su poprimile evropski izgled posle oslobođenja od Turaka. U njima su se održavali i balovi, koncerti, pozorišne predstave. Prva projekcija filma u Beogradu 1896. godine bila je u kafani.
Vremenom je, usled prodora kafića i noćnih klubova, stara srpska kafana izgublia svoj značaj i šarm. Televizija je zamenila “ognjište” i postala mesto okupljanja. U kafićima se danas više jede i pije, sklapaju se poslovni dogovori, a sve manje se druži.
Proročki stoga zvuče reći Stanislava Vinavera napisane pre Drugog svetskog rata. “Ulica još nije ubila kafanu. Taj će dan doći. Sve će postati jedna gorostasna kafana, sa šetalištima, terasama, muzikama, spomenicima, basenima mirisa, železnicama, stanicama za jelo, kinematografskim platnima usred cveća, venaca i drveća, oglasima i literaturama, koje vise iznad kuća, …i čovekom, koji sebe više ne traži sam, jer je svugde — svugde..."