Tri činjenice koje fanovi "Hobita" treba da znaju o 48 frejmova u sekundi

Ima li neko ko ne zna da je beogradska premijera dugoočekivanog filma Pitera Džeksona "Hobit: Neočekivano putovanje" (The Hobbit: An Unexpected Journey) zakazana za 13. decembar? Pa, teško. Ako ste Tolkinov fan i fan trilogije "Gospodar prstenova" svoju kartu za prve projekcije ste sigurno već kupili.

FOTO/VIDEO: Sto hiljada ljudi u euforiji na svetskoj premijeri "Hobita" na Novom Zelandu

Međutim, osim što ovaj film svojim raskošom i radnjom privlači pažnju od prve do poslednje klape, filmofile je posebno zaintrigirala jedna izuzetno bitna tehnološka revolucija koju Džekson započinje upravo "Hobitom". Naime, radi se o snimanju filma u formatu od 48 frejmova u sekundi (48 frames per second ili, kraće, 48fps).

Šta zapravo predstavlja ovaj novi format koji je digao dosta prašine u javnosti?
Da li je to kvalitetniji način uživanja u filmu?

Iako u Srbiji nećete biti u prilici, naravno iz tehničkih razloga, da pogledate "Hobita" u ovom formatu, evo tri činjenice koje bi trebalo da znate o tehnološkoj budućnosti kinematografije.

Standardan broj frejmova u sekundi, odnosno broja jedinstvenih "sličica" koje se u sekundi projektuju na ekran, poslednjih osamdeset godina iznosi 24. Što znači, da će film "Hobit: Neočekivano putovanje" u bioskopima koji imaju adekvatne tehičke mogućnosti u sekundi emitovati duplo više frejmova nego bilo koji film ikada snimljen. Džekson smatra da film ne treba da bude zarobljen u prošlosti, već da mora da prati napredak digitalne tehnologije i koristi isti maksimalno kako bi u bioskope vratio publiku koja filmove sve više gleda na kompjuterima, tabletima, televizorima i plejerima izuzetnih performansi.

Neko bi pomislio: Pa da li ću da "poludim" od te brzine smene "sličica" pred očima?! Naravno da nećete, naprotiv. Još Tomas Edison je smatrao da bilo šta manje od 46 frejmova u sekundi zapravo zamara oko. Džekson, koji je sada jedan od najvećih propagatora korišćenja ovog formata, tvrdi da se na ovaj način dobija čistija i jasnija slika zajedno sa glatkijim pokretima, jer mozak registruje da su detalji (da kažemo, prazan prostor) između frejmova zapravo oštriji. Oko ovaj format vidi kao "pravi svet", a ne "veštački", insistira Džekson.