Zašto Srbija ne može da reši problem napuštenih životinja?

Srpski Zakon o dobrobiti životinja koji je usvojen 2009. godine odlučno je odbacio eutanaziju kao meru kontrole i smanjivanja broja napuštenih životinja. Međutim, prilikom izrade tog zakona nisu uzete u obzir realne okolnosti u kojima se nalazimo i poplava izbačenih vlasničkih štenaca i mačića koja u Srbiji ne jenjava. Zakon kaže da su lokalne samouprave dužne da izgrade prihvatilišta ukoliko na njihovoj teritoriji ima napuštenih životinja. A gde ih to u Srbiji nema? Čitava Srbija mogla bi da bude pretvorena u prihvatilišta za pse i mačke, a na ulicama bi se ponovo pojavljivale nove napuštene životinje.

Najraširenija zabluda, pogotovo među ljubiteljima životinja jeste da su azili dobro rešenje za napuštene životinje. Na primer, mnogi ljubitelji mačaka maštaju o azilu za mace u Beogradu. Kada im kažem da na ulicama Beograda živi oko 150 000 mačaka, a da bi humano prihvatilište za mace trebalo da ima najviše 150 mesta, lako je izračunati da bi bilo potrebno 1000 azila za mačke samo u glavnom gradu, a da bismo u sezoni mačića i dalje svakodnevno pronalazili mačiće u kartonskoj kutiji i u kontejnerima za smeće.

Pasa ima deset puta manje na ulici, i njima je takođe, kao i mačkama mesto u ljudskoj porodici jer su psi i mačke vrste najbliže čoveku. Šta nije u redu s nama, ako u dvomilionskom gradu ne možemo da udomimo 15 000 pasa mešanaca?

Pritisak građana da se psi sklone s ulice je najjači u glavnom gradu i uopšte se nije smanjio i pored svih mera koje su sprovedene u cilju kontrole populacije pasa. Beograd mnoge mere uvodi kao prvi i trpi najveće kritike za sve što sprovodi u ovoj oblasti. U poslednje vreme, otkriva se sve više slučajeva lažiranja ujeda pasa u cilju naplate odštete, širom Srbije. Predstavnici lokalnih samouprava često se medijima žale na tu pojavu i iznose koje moraju da isplaćuju građanima koje su psi ujeli.

Predstavnici svih nivoa vlasti skloni su izjavama da problem napuštenih životinja ne može da se reši na human i zakonit način. A istovremeno, gotove predloge koje im godinama dostavljaju organizacije civilnog društva ignorišu ili odbacuju bez razmišljanja.

Svaki problem, pa i opasnost od ujeda i besnila mora da se stavi u realne okvire: procenti pasa i mačaka zaraženih besnilom u Srbiji ukazuju da opasnost gotovo da više i ne postoji. U Srbiji je zabeležen trend pada broja dijagnostifikovanih slučajeva besnila od 2008. godine i sada se svodi na nekoliko slučajeva pasa i mačaka zaraženih besnilom godišnje. Vodeće međunarodne organizacije koje su autoriteti u ovoj oblasti, od Svetske organizacije za zdravlje životinja OIE, preko veterinarskih asocijacija do Alijanse za kontrolu besnila preporučuju da zemlje u kojima postoji populacija napuštenih životinja primenjuju CNR (uhvati, steriliši, pusti) metod za pse i TNR (uhvati u zamku, steriliši, pusti) metod za mačke jer su tretirane životinje bezbedne za ljudske zajednice u kojima žive (sterilisane, čipovane, vakcinisane, očišćene od parazita). OIE za sebe tvrdi da je postala lider u promovisanju zaštite dobrobiti životinja iako je nekad svoje preporuke zasnivala na prevaziđenim načelima zoohigijene koji u Srbiji i dalje dominiraju. Srbija je član OIE, ali što se pasa i mačaka tiče, kao da nije.
(old_image)
Neznanje i predrasude određuju odnos prema životinjama u Srbiji jer nije bilo efikasne edukacije građana i nadležnih. Građani danas najviše informacija usvajaju gledajući televiziju i zbog toga edukacija mora da se prilagodi potrebama i uslovima sadašnjeg trenutka. U Beogradu je u prethodnih nekoliko godina bilo izjava i saopštenja nadležnih u kojima su promovisali human odnos prema životinjama i njihovo pravo da žive na ulici – isključivo zato što nemaju gde da žive, a ne zato što je to dobro za njih. Nažalost, prošle godine je bilo brojnih izjava u kojima su nadležni obećavali građanima da će ih zaštite od pasa, i sklonili su više od 3000 pasa u prihvatilišta velikih kapaciteta. Nekoliko godina unazad, Beograd je sterilisao pse koji žive na ulici, pet do šest hiljada svake godine, a prošle zime je mnogo pasa umiralo na ulici, pa je u prva tri meseca ove godine s ulice sklonjeno više od 1500 leševa napuštenih pasa, tako da je sve to zajedno uticalo da se broj pasa na ulicama Beograda smanji. Ne treba zaboraviti i stotine Beograđana koji daju sve od sebe da što veći broj napuštenih životinja udome i time pomažu svom gradu.

Rešenje je dobro poznato svima koji problem treba da reše jer im se uporno obraćamo, a to je obeležavanje i sterilizacija svih pasa i mačaka, bilo da su vlasnički ili napušteni, uvođenje reda u odgajivačku oblast, rana socijalizacija i trening svih pasa, edukacija vlasnika pasa i mačaka o odgovornom vlasništvu i propisima, edukacija građana svih uzrasta, udomljavanje napuštenih životinja, strogo kažnjavanje napuštanja i zločina nad životinjama, i tako dalje.

Srbija nema nacionalnu strategiju rešavanja problema. Savremenu strategiju koja u praksi može da se pokaže kao efikasna ima samo Beograd, ali glavni grad ne može da je sprovede ukoliko ne dođe do izmene postojećeg zakonskog okvira, a takođe ne može da je sprovede na čitavoj teritoriji države. Na potezu je nadležna Uprava za veterinu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a u međuvremenu, predstavnici gradova i opština trebalo bi da sednu za isti sto i zajedno zatraže da se enormna sredstva koja izdvajaju za saniranje posledica napuštanja pasa i mačaka (eutanaziju i prihvatilišta) preusmere na rešavanje uzroka problema koje će dovesti do trajnog rešenja.

Autor: Nataša Vukmirović iz udruženja Ljudi za životinje