Simfonija novih ideja

Nijedna zamisao Zorana Simjanovića nije apstrakna, iako je nedokučiva. Kao zatvaranje BeogrAD festivala, festivala novih ideja, premijerno je izvedena “New Ideas Symphony”, prva simfonija posvećena nastanku novih ideja.
Umesto nabrajanja instrumenata, reći ću ovako – recept za monumentalno delo, simfoniju koja je kruna njegove karijere, jednostavan je: jedan simfonijski orkestar i jedan Hor RTS-a, malo zapisanih misli kreativnog genija Edvarda de Bonoa, jedna Dragana Jugović del Monako koja će to otpevati, jedna do dve frule Bore Dugića, gajde i gusle po potrebi… Poseban začin za jednu “Simfoniju novih ideja” je iskustvo od oko bar 50 godina bavljenja muzikom. 
Čovek koji je odgovoran za muziku gotovo svih kultnih srpskih filmova, ima toliko talenta i smisla za novo da je time pravi izbor za predstavljanje Nove Ideje. On, sa jedne strane shvata napredak tehnologije, poseduje jedinstven um koji se koristi filozofijom rokenrola, a sa druge imamo izvanredno poznavanje klasične kompozicije.
Nakon premijere, prišla mi je poznanica, skorašnji diplomac Muzičke akademije, videvši moje oduševljenje, samo je prokomentarisala – “Ti to gledaš malo sa druge strane, znaš…”. Ona svira kvazi džez po malobrojnim beogradskim klubovima. Došla je pripremljena na to da joj se neće dopasti. Ljudi često nešto osporavaju da bi sebi bolje delovali.
Filmska, pozorišna, televizijska, animirana produkcija, ništa od toga nije strano Simketu. Radio je primenjenu muziku, dakle bavio se, kako kažu, možda jedinim pravim muzičkim pravcem ovog vremena. Njegovo poznavanje dramaturgije osetilo se kroz njegovu prvu simfoniju. Ideja je glavni lik priče koja nam je urezana u svest. Osećam se premalim da citiram Edvarda de Bonoa, samo ću parafrazirati njegov tekst koji je uzvikivan sinoć, a bio i ispisan na platnu preko video bima (platno se, inače, jedva videlo od krana s kamerom koji nam je lebdeo nad glavama).
Pitali su nas čime smo doprineli svetu u kom živimo. Saopštili nam ono što znamo, ali na takav način da smo to zaista razumeli – kada ti je sloboda oduzeta, ona ti je sve. Kada si slobodan, sloboda ti nije dovoljna. Eho efekat engleske reči Enough zvučao je kao krik očajnika. Kad pomenuh očajnika, outro simfonije imao je folk elemente, na onaj čist način, dakle, ništa od turbo. 
Blago elitističkog karaktera, Festival nije bio dovoljno otvoren za ljude koji su van branše. Razumljivo da nisu želeli da svi budu na tom festivalu, ali je potrebno da se za njega više zna. Šteta je što su slučajni prolaznici i dolaznici ozbiljnu i novu ideju sinoć pripisivali BELEF-u. Pomenutni video bim predstavljao je opravdanje za najavu multimedijalnosti. Na početku simfonije stajala je slika sijalice, onda se ispisivao tekst najvećeg autoriteta na polju kreativnog mišljenja, šaka je zgrabila sijalicu pred kraj izvođenja, a simbol kraja bio je panj na kojem stoje tri saksije sa novim biljkama.
Jedno od obećanja koje nisu ispunili jeste da  “dobar deo koncerta na Kalemegdanu biće neka vrsta improvizacije, koja će proisteći iz kontakta s publikom”. Nisu improvizovali. Nisu ni mogli da improvizuju. Svirali su i pevali na plejbek. E, to je već ozbiljna zamerka. Da, prezahtevno je. Da, nisu imali mnogo vremena da vežbaju. Ne, ne tiče me se! Naravno, uživali smo. Možda je i draže ovako, savršeno ne bi ostavilo mesta za nove pokušaje.
Stopedeset ljudi je sedelo, pedesetak ljudi se šetalo oko gledališta, još tridesetak omladinaca je sedelo van ograđenog dela i kasnije bili najglasniji tokom aplauza. Pobednik je ponosan što se sve to odigralo na njegovom predivnom platou, a komarci su takođe slušali simfoniju, pa nas nisu ujedali.
Simke se pojavio na sceni na poziv orkestra tokom aplauza. Svi su ustali da ga pozdrave. Nosio je svečani smoking preko sintetičke imitacije Versace majice i primetno je žvakao gumu.
Čist konceptualizam!

Vojkan Bećir

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.