Preduzeća finansijski sve slabija

Ako su u bilo čemu ovog juna bili saglasni privrednici, bar oni okupljeni oko Konjunkturnog barometra beogradskog Ekonomskog instituta i to iz oba svojinska sektora podjednako, dakle iz privatnog i državno−društvenog, onda je to sigurno u oceni da je finiš prvog ovogodišnjeg polugodišta obeležen ozbiljnijim kvarenjem poslovne politike, odnosno da se u drugu polovinu godine startovalo sa konjunkturom koja je niža od sezonski očekivane. 

Ovakvo pogoršanje posledica je nižih očekivanja na koje se žale privrednici kad je reč o kretanjima u naredna tri meseca, uslovljenih očigledno i činjenicom da preduzećima dosta toga nije jasno ni u ekonomskoj politici koju najčešće smatraju kompromisom u zadovoljenju interesa oba svojinska sektora po malo.

Pri tome ostaje i otvoreno pitanje da li je dalje napredovanje privatnog sektora ozbiljno limitirano veštačkim održavanjem u životu društveno−državnih preduzeća. Kako bilo da bilo, s krajem prvog polugođa, kako bar konstatuju autori Konjunkturnog barometra, čini se da je definitivno prekinuto s kretanjima u kojima je državno−društveni sektor izgledao propulzivnijim. A šta je razlog takvim kretanjima, ostaje tek da se vidi, odnosno da se proveri i teza po kojoj visoka inflacija pomaže neuspešnim i uglavnom državno−društvenim preduzećima da ostanu u poslu. U skladu sa tim, niska junska inflacija na nultoj stopi rasta mogla bi da bude objašnjenje i za relativno lošija očekivanja privrednika upravo iz tog sektora. To na neki način potvrđuje već i stepen iskorišćenosti kapaciteta koji je u junu na zajedničkom uzorku pao za 1,5 procentni poen u odnosu na prethodni mesec i tako dostigao 64,6 odsto. Kad se on međutim, raspodeli po sektorima, ispada da je kod državno−društvenih preduzeća korišćenje kapaciteta u značajnom padu − sa 64,2 na 59,2 procenata, dok je ono u privatnim firmama u porastu sa 68,6 na 71,7 odsto.

Slične relacije su evidentne i u poređenju sa istim lanjskim periodom. Sudeći na osnovu toga moglo bi se zaključiti da među privrednicima „vlada“ umereni optimizam i kad je reč o industrijskoj proizvodnji u ovoj godini. Istina taj optimizam donekle demantuje konstantno nizak nivo zaliha gotovih proizvoda i sirovina koji je zbog skupih kredita za obrtni kapital bio i ostao ozbiljna boljka privrednika iz oba svojinska sektora. Dakle, pad zaliha nije rezultat ulaska privrede u fazu visoke tražnje, već jednostavno još manje sposobnosti preduzeća da iz obrtnog kapitala finansiraju svoje zalihe. To upravo potvrđuje i junska anketa među privrednicima − 28 odsto državno−društvenih firmi i bezmalo petina privatnih žalila se na nizak nivo zaliha gotovih proizvoda u odnosu na potrebne, a slično je i sa inputima. U takvoj situaciji, dodatno pogoršanje finansijske
pozicije preduzeća direktno se reflektuje na obim proizvodnje.

Inače, i s junom ostala su praktično ista ograničenja za rast proizvodnje. Privatnici i dalje najviše kukaju na slabu tražnju, i ona je najveće ograničenje bila za njih 34,3 odsto. Među državno−društvenim preduzećima to su pre svega niske cene o koje se saplitalo više od trećine anketiranih, a iz ovog sektora četvrtina njih kuburila je zbog nedostatka kredita. Istini za volju, privrednici su u drugoj polovini godine startovali sa nešto manjim inflatornim očekivanjima od onih koja su karakterisala finiš prvog polugođa, ali su ona, ruku na srce i dalje zaista visoka, jer čak 58 odsto svih anketiranih preduzeća smatra da će i u naredna tri meseca njihovi inputi poskupljivati. Za razliku od njih, značajno je smanjen broj preduzeća koji u narednom periodu očekuje rast cena svojih gotovih proizvoda − i to sa 37 na 27 odsto. I što je posebno interesantno, ovakvu promenu „inicirala“ su državno−društvene forme, dok su među privatnicima praktično preslikane prognoze, pa bi se moglo zaključiti kako se inflatorna očekivanja, ipak, žilavije održavaju među privatnim preduzećima.

U izvesnom padu su i procene privrednika o mogućnostima prodaje u naredna tri meseca, a pogoršanje je izmereno sa par procentnih poena, uslovljeno pre svega prognozama privatnika, dok su i dalje nešto veća očekivanja državno−društvenih firmi. Slično je i kad je reč o plasmanu proizvoda i usluga na stranom tržištu, jer izvoz ne planira bezmalo četvrtina privatnika i gotovo desetina društveno−državnih preduzeća, pa ispada da su ovi drugi i izvozno orijentisani. (“Pregled”)